Zašto ne državna Agencija za sreću ili zašto sreća nije samo privatna stvar?
[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]
Odluka venecuelanske vlade da otvori Agenciju za sreću građana izazvala je gotovo nepodeljen cinizam u Zapadnoj javnosti. Američki mediji požurili su da prokomentarišu da se vlada Venecuele (inače levičarska vlada koja se protivi američkoj politici u Latinskoj Americi) zanima za, kako kažu, „sreću” građana, dok isti ti građani, istovremeno, iako je Venecuela bogata nafton, pate od nestašica robe u prodavnicama i od raširenog siromaštva. To bi, onda, trebalo da znači da građanima prvo treba obezbediti pune prodavnice i džepove, da bi se uopšte moglo govoriti o sreći. Reč je o klasičnoj materijalističkoj podvali kojoj se diskvalifikuje jedna vrlo značajna ideja jedne levičarske vlade, bez odgovornog promišljanja razloga koji su doveli do osnivanja takve agencije, ali i bez ozbiljnog pokušaja razumevanja odnosa sreće i materijalnog blagostanja.
Vrlo je nezahvalno baviti se u jednom pisanom tekstu pitanjem o tome „šta je sreća“. Ona bi se mogla definisati na milione načina, i svaki od tih načina bi verovatno bio ispravan za neke, ali ne za sve ljude. Stoga ćemo se ovde zadovoljiti onim poznatim pristupom koji se poziva na maksimu: „možda ne znam šta je sreća, ali odlično je prepoznajem kad je vidim!“. Dakle, svi mi smo u stanju da prepoznamo šta je srećan, a šta je nesrećan život. Zato je svima jasno da sreća, u suštini, nema mnogo veze sa materijalnim blagostanjem, iako određena mera blagostanja omogućava udoban život, a za mnoge ljude udobnost može biti element srećnog života.
Verovatno najbolji primer sasvim očigledne činjenice da materijalno blagostanje nije suštinski preduslov za sreću je u činjenici da u delovima sveta koji se ponose svojim materijalnim blagostanjem, uključujući, možda, pre svih SAD, vlada prava epidemija lične nesreće. Reč je o naciji u kojoj desetine miliona ljudi svakodnevno uzimaju fluoksetin (pod popularnim tržišnim imenom „Prozak“), kako bi potisnule svoju depresiju, nezadovoljstvo i ozlojeđenost životom koje vode.
Više od trećine Amerikanaca pate od drastičnih oblika gojaznosti, koja takođe nastaje kao rezultat nezadovoljstva.
Ogroman broj američke dece je dijagnostikovan različitim oblicima „hroničnih deficita pažnje“, a nedavno su pokrenute inicijative u okviru američke psihijatrije da se roditelji obavežu da svoj takvoj deci daju antipsihotike. Ta inicijativa je podelila prihijatrijsku profesiju i, između ostalog, dovela do toga da američki Institut za mentalno zdravlje, jedna ogromna vladina agencija koja reguliše sve profesije povezane za mentalnim zdravljem, odbaci najnoviju verziju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za dijagnostifikovanje i lečenje mentalnih poremećaja (DSM 5), koji je izglasala Američka psihijatrijska asocijacija i koji treba da stupi na snagu 2014. godine.
Svi ovi poremećaji su rezultat nedostatka harmonične organizacije života: američka deca se nedovoljno igraju, nedovoljno čitaju, i imaju prebrz ritam života, što dovodi do smanjenja obima pažnje u detinjstvu, a do depresije i različitih mentalnih poremećaja u odraslom dobu. Kada se svim ovim činjenicama dodaju periodična masovna i nasumična ubistva po američkim školama, vladinim ustanovama, prodajnim centrima i ulicama, koje se karakterišu kao nasumični akti nasilja, potpuno je jasno da se američko društvo ni u kom slučaju ne može smatrati „srećnim“. Naprotiv, u tom društvu je, možda više nego u bilo kom drugom, neproporcionalno veliki broj ljudi u aktivnom ‘lečenju’ od ‘akutne nesreće’.
S druge strane, uz siromaštvo, nedemokratski politički režim i izolaciju, stanovnici Kube, tropskog suseda američke savezne države Floride, u velikoj meri su srećni. Statistike depresije i samoubistava su izuzetno niske u društvu u kome je slobodna upotreba interneta tek skorašnje društveno dostignuće. Kuba izvozi duvan, muziku i vakcine za rak, a njeni stanovnici koji nisu emigrirali u Ameriku, ili bar većina njih, ne skida osmeh sa lica.
„Prozak“ ― savremeni „lek za nesreću“ proizveden u Americi, koji se agresivno prodaje u velikom delu sveta, u Kini, komunističkoj zemlji u kojoj se, primera radi, egzekucije za krivična dela obavljaju vatrenim oružjem, masovno, često na stadionima u prisustvu posmatrača ― dakle u jednoj totalitarnoj zemlji ― doživeo je totalni marketinški krah. Kada su trgovci „Prozakom“ došli u Kinu, suočili su se sa čuđenjem: Kinezi su im odgovorili da ne razumeju kako bi im Prozak mogao pomoći u lečenju depresije, kada bi u tom slučaju svi Kinezi morali da uzimaju Prozak. Ne zato što su svi depresivni, nego zato što, ako je jedan Kinez depresivan, cela njegova porodica će nastojati da ga izvuče iz depresije, ili će svi postati depresivni. Porodično lečenje depresije je toliko uspešno da faktički niko u Kini ne uzima Prozak na način na koji to čine Amerikanci. Porodična i društvena podrška za dobro raspoloženje je važna stvar. Kinezi vežbaju „tai či“ u parkovima, promovišu „kung fu“ vežbe za bolje zdravlje tela i psihe, i neguju kolektivizam koji im omogućava da se, ni u dubokoj starosti, ne osećaju usamljeni i lišeni podrške. Moglo bi se možda tvrditi da su oni, u velikoj većini, iako žive u totalitarnom sistemu, srećniji od Amerikanaca ili Engleza.
Razlog za ove razlike svakako nije u savršenstvu političkih sistema. Nesporno je da ni na Kubi, ni u Kini, politički sistemi nisu idealni i da krše prava velikog broja građana. Istovremeno, bar donedavno, američki politički sistem uživao je podršku većine svojih građana kao jedan od najliberalnijih i najtolerantnijih na planeti.
Pravi razlog za nedostatak sreće u Americi je u činjenici da se tamo sreća smatra isključivo privatnom stvari. Samim tim, država se ne bavi ličnom srećom građana, ostavljajući staranje o sopstvenom duševnom dobru građanima samima. Stoga su građani ostavljeni sami sebi, a suočeni sa kompetitivnom ekonomijom u društvom u kome svako brine svoju brigu, vrlo brzo počinju da osećaju strah od svakodnevice, od mogućeg gubitka posla, kuće, porodice, od budućnosti, starosti, bolesti i drugih životnih nedaća za koje znaju da neće imati podršku društva i neformalne zajednice.
S druge strane, u Kini je zdravlje omladine, način na koji ona provodi svoje vreme, način života građana, stvar manje lične slobode nego na Zapadu, ali je samim tim država više zaintersovana za to kako građani provode svoje vreme i šta čine za sebe. Ona im organizuje klubove, obrazuje ih i ohrabruje da se bave tradicionalnim umetničkim i sportskim aktivnostima, ona usmerava i unapređuje sopstvenu kulturu i nauku, i vodi računa o onim aspektima života građana koji bi se na Zapadu smatrali isključivo „privatnim“. Rezultat te brige je taj da stari Kinezi nisu anonimni brojevi, nego uvek neko zna za njih i brine o njima, bilo da su to članovi familije ili društvene službe. Omladina ne sedi na ulicama i u klubovima, ili za računarima danima i noćima, nego se kreće kroz škole, sportske klubove, razna udruženja i hobi grupe, dok je istovremeno predmet čvrste kontrole u smislu društvenog morala i komunitaristički shvaćenih društvenih vrlina koje društvo promoviše. Rezultat: srećnije društvo i, shodno tome, društvo bez Prozaka.
Zbog svega navedenog, osnivanje državne Agencije za sreću u Venecueli ne samo da nije razlog za podsmeh, nego je suštinski, apsolutno ključan korak u razumevanju države kako treba da se vodi javne politika u odnosu na vrednosti koje se na Zapadu smatraju „privatnim“, a koje, u krajnjoj liniji, ljudima znače mnogo više od svega drugog. Kome, na kraju krajeva, nije važnije da bude srećan nego da ima materijalno bogatstvo ili društveni status? Postoji li ijedan građanin nekog društva koji, iskreno, ne bi tražio sreću za sebe kao najviše dobro? Razumevanje te činjenice i najava da će se država baviti unapređivanjem sreće među svojim građanima, osnivanjem Agencije za sreću u Venecueli, predstavlja ništa manje nego epohalan napredak u kvalitetu javnog diskursa i vrednosnom shvatanju javne politike na jedan duboko transformativan način: odbacivanjem uvreženih i okoštalih modela kojima se razlikuje javno i privatno, i prihvatanje suštinskih, supstantivnih vrednosti koje, na kraju, jedine imaju neku konkretnu vrednost za kvalitet života građana.
Aleksandar Fatić
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]
