Jezičke igre u svakodnevnom životu

[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]Austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein) svojevremeno je uveo u upotrebu frazu “jezičke igre” da njome označi ukupni doživljaj sveta kod pojedinca i upotrebu jezika kao refleksiju tog doživljaja sveta. Jezička igra je tako svaka ona strategija, namera ili naviknuti pristup stvarnosti koja uključuje komunikaciju. Svi igramo različite jezičke igre, i moglo bi se smatrati da je dobro polazište u humanističkoj terapiji to da se definiše jezička igra sagovornika. Iako taj pristup na prvi pogled deluje trivijalno, on može bitno pomoći u samoj terapiji, jer vizura jezičke igre odmah postavlja u odgovarajući kontekst sve postupke, iskaze i ukupnu pojavu sagovornika. Ako pretpostavimo da naš sagovornik igra jezičku igru, prvo pitanje je: koja je to igra, koje su njene osobenosti? Tim pitanjem se prevazilaze ostala uobičajena pitanja koja terapeuti sebi postavljaju na početku terapije: da li sagovornik govori istinu, da li pokazuje znake koji bi se mogli klasifikovati kao neka psihijatrijska dijagnoza, da li je racionalan ili impulsivan, itd. Jezička igra je neka vrsta kišobrana ispod koje se dešavaju svi ovi procesi na koje upućuju konkretna pitanja, ali fokus na samu jezičku igru, na sam kišobran, omogućava jednu strateški korisniju percepciju problema. Dobar primer ovog početnog razmatranja je situacija konflikta: ljudi se nalaze u nekom teškom ličnom konfliktu, i jedan ili oboje, ili više njih, dolaze kod terapeuta sa fokusom na sam konflikt, pokazuju stres i štetu koju su pretrpeli, i ograničenu sposobnost da misle mimo konflikta. Za njih je konflikt akutno pitanje koje ne mogu sami da reše. Ono je za njih, na neki način, pitanje svih pitanja u terapiji, pre nego što se može ići dalje. Recimo da se radi o konfliktu emotivnih partnera u vezi sa vernošću, ili konfliktu saradnika na poslu u vezi sa tretmanom koji zaposleni dobija od šefa. Sagovornik će, od početka, nastojati da opiše bitan sadržaj konflikta, da mu da vrednosni kontekst (zašto je to težak konflikt, zašto je rešenje važno, zašto je stav druge strane neprihvatljiv za sagovornika, itd.?). Međutim, terapeutova vizura, ukoliko polazi od perspektive jezičkih igara, omogućava terapeutu da ne bude “uvučen” u sadržaj konflikta od početka. On se može zadržati na nekoliko izdvojenih tema koje sagovornik iznese da bi se njima “poigrao” sa sagovornikom i zaključio šta su najvažnije opšte jezičke igre za sagovornika. Na primer, jezičke igre se uglavnom zasnivaju na onome što je Frojd nazivao “nedostajućim objektom”: nešto važno sagovorniku nedostaje u njegovom životu, u njegovom shvatanju sebe, ili pak on misli da mu to nedostaje. Na tom nedostajućem objektu se zasnivaju jezičke igre, koje onda otvaraju različite “podigre”, uključujući konkretne konflikte sa drugima. Dobar primer nedostajućeg objekta u konfliktima je samopoštovanje. Mnogim ljudima nedostaje samopoštovanje, a najvažniji izvor samopoštovanja je poštovanje drugih. Pogotovo u situacijama kada su se socijalizovali, ili čak odrasli, u situaciji kada njihovo samopoštovanje nije ohrabrivano i nije se nesmetano razvijalo, nego je dovođeno u pitanje, pojedinim ličnostima potvrđivanje sopstvene vrednosti od strane drugih može biti izrazito važno u kasnijem životu, uključujući i emotivni život. Oni to ne moraju uopšte otvoreno pokazivati; može se prosto desiti da kada ne dobiju poštovanje, ili osete da su potcenjeni, oni ulaze u vrlo teške, ponekad izrazito štetne konflikte za sebe, drugog i za povezana lica. Emotivni partneri koji su u konfliktu u vezi sa nekim važnim pitanjem, a prava jezička igra koju onaj koji inicira konflikt igra je u stvari osveta drugom partneru zbog nedovoljnog poštovanja (koje često može biti sasvim umišljeno), neće razrešiti svoj konflikt radom na sadržaju konflikta i na emocijama koje taj konflikt okružuju. Oni mogu okončati konflikt tako što će biti bitku do kraja, i onda ostati bez daljih energetskih, finansijskih i emocionalnih resursa, što dovodi do slabljenja konflikta u dinamici, ali ne do njegovog rešavanja. Konflikt se može okončati “pobedom” jedne strane, ali to obično ne rešava konflikt, nego otvara čitav grozd novih konflikata. Međutim, ako se, velikim delom ignorišući sam sadržaj konflikta, sa učesnicima u njemu radi na generalnoj jezičkoj igri samopoštovanja, može se desiti da se konflikt razreši gotovo “sam od sebe”, a da se istovremeno ostvari i lični rast kod učesnika, pa čak i produbljivanje i obogaćivanje njihovog odnosa. Upravo u tim terapeutskim rezultatima je vrednost naizgled trivijalnog pitanja o “prvom fokusu” i “polaznoj perspektivi” u terapiji.

Aleksandar Fatić[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]