Etička nastava za javne službenike

[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]Jednosemestralna nastava u periodu septembar‒decembar 2012.

Etička perspektiva u shvatanju borbe protiv korupcije u Srbiji je nova, ali nije nova u Evropi, pa predstavlja jedan od standarda suprotstavljanja korupciji, ali i rešavanja niza moralnih, pa i životnih, problema, koji se mogu dešavati na radnom mestu ili u privatnom životu, a odražavaju se na shvatanje i obavljanje službene dužnosti i socijalne kontakte.

Za razliku od tradicionalnih oblika kontrole postupanja javnih službenika, koji počivaju na sankcijama i pravnim odredbama, etička metodologija je „mekša“, i zasniva se na prepoznavanju i unapređivanju mehanizama moralnog rezonovanja koji, u krajnjoj instanci, pomažu da se izgradi dobra kolektivna atmosfera, da se formira korporativni duh i moral specifičan za službu, te da se predupredi nastajanje ozbiljnijih problema rešavanjem moralnih dilema na samom početku. Svrha etike je da, sledeći antički ideal kvalitetnog života i rada, koji omogućava zadovoljstvo i ispunjenost na mestu na kome se nalazimo (i u službi i u privatnom životu), omogući da pripadnost kolektivu, u ovom slučaju javnoj službi, postane istovremeno razlog za specifičan statusni ponos pred ostatkom društva, ali i izvor samokontrole i specifičnog zadovoljstva u komunikaciji sa ostalim pripadnicima istog kolektiva.

Kolektiv u kome se pojedinac ne oseća dobro, bilo da je reč o nefunkcionalnoj grupi koja nedovoljno podržava svoje članove, ili o neodgovarajućem doživljaju društvenog statusa grupe, ili čak o sukobima u grupi, idealan je teren za nastajanje kompenzatorske motivacije da se stiče nelegitimna korist. Ta korist, usled nezadovoljstva samim poslom i finansijskom i drugom vrednošću koju on donosi za nas, može biti materijalna, ali može biti i čisto emocionalna. Primera radi, neki javni službenici u loše organizovanim službama u kojima nije zadovoljstvo raditi, ispoljavaju destruktivne lične osobine u kontaktu sa klijentima (građanima), tako što im stvaraju nepotrebne teškoće ili su nedovoljno kooperativni. Nedostatak empatije prema klijentima gotovo uvek proističe iz nedostatka podrške i osećaja prihvaćenosti i pripadnosti javnog službenika svojoj službi.

Smisao etičke obuke i etičkog konsaltinga u širem smislu je da se regulisanje postupanja postigne ne kaznom, nego rešavanjem unutrašnjeg konflikta koji, u značajnom broju slučajeva, prouzrokuje spoljašnje prekršaje. Etika se bavi moralnim vrednostima koje su istovremeno standardi ponašanja (usvojene norme o tome kako treba postupati u različitim situacijama), i njegovi dinamički elementi (imaju funkciju motivisanja na određene postupke). Osnovna optimistička postavka etike je da ona vrši formativni, obrazovni i motivišući uticaj tako da, razjašnjavanjem vrednosti pojedinih izbora i odluka koje činimo, dobijamo odgovaruću motivaciju da postupamo moralno, odgovorno, i da razvijamo konkretne vrline.

Jedan od danas dominantnih oblika rada na etičkoj izgradnji korporativnog duha se zasniva na koncepciji „korporativnih vrlina“. Reč je o antičkoj ideji, koja je možda prvi put detaljno obrazložena od Platona, da svaka društvena delatnost, profesija i funkcija podrazumevaju izvesne specifične vrline, koje se ne očekuju u istoj meri u drugim profesijama i delatnostima. Primera radi, u vojsci, u kojoj postoji posebno snažan korporativni i timski duh i osećaj kolektivne pripadnosti profesiji, uz snažnu lojalnost pripadnika vojnih jedinica između sebe, značajne su vrline poput discipline, samoprekora, požrtvovanosti, hrabrosti i borbene veštine. U medicinskoj profesiji neke od tih vrlina, poput borbene veštine ili discipline, nisu uopšte bitne ili nisu onoliko bitne kao u vojsci. Korporativna vrlina trgovaca je poštenje i snalažljivost da se roba brzo i jeftino nabavi i da se brzo i povoljno proda pod fer uslovima, a uz profit. Ta vrlina nema nikakvog značaja za sudije, za koje su ključne vrline nepodmitljivost, nepristrasnost, hrabrost da se donese ispravna odluka u ispravno vreme, poštovanje za vrednosti zajednice koje su izražene u zakonu. Svaka društvena grupa zadužena za neku grupu javnih poslova zahteva sopstvene vrline, osim opštih vrlina koje njeni pripadnici treba da razvijaju kao članovi šire zajednice. Ove specifične vrline nazivaju se korporativnim vrlinama.

Ideja o korporativnim vrlinama u suštini se ne razlikuje od shvatanja vrline koje omogućavaju ispravno, korisno i, u krajnjoj liniji, ponašanje koje vodi do optimalnog ličnog zadovoljstva, u različitim životnim situacijama. Osoba koja kao sportista treba da ima vrlinu ambicije i želje za pobedom, snažnu volju i spremnost da se podnosi napor zbog postizanja fizičke forme, kao partner u ljubavnoj vezi treba, recimo, da raspolaže vrlinama razvijenog saosećanja, iskrenosti u iskazivanju emocija, strpljenja i tolerancije. Ista ta osoba u ulozi kupca različitih dobara treba da poseduje vrlinu razboritosti, ekonomičnosti, sposobnosti za dobru stratešku procenu investicija, za upravljanje ličnim i porodičnim budžetom. Različite životne situacije zahtevaju razvijanje različitih situacionih vrlina, od kojih zavisi ne samo naš moralni profil, nego i naša dobrobit u celini. Upravo stoga je etika u relevantnom smislu disciplina koja je šira od domena samog morala u uskom smislu: ona se bavi vrednostima, vrlinama i načinima mišljenja i zaključivanja, ali i odgovarajućim „moralnim emocijama“, koje u celini omogućavaju zadovoljavajući i ispunjen život.

U svetlu rada u javnoj službi, svi opšti principi etike dobijaju specifične forme, ali se i oni mogu shvatiti kao konkretne oblasti primene opšte praktične filozofije, za koju je još od antičkog vremena etika drugo ime. Etikom se mogu rešavati kako usko moralni, tako i širi praktični problemi. Cilj etike je da se postigne ravnoteža između zahteva sredine i ličnih vrednosti, a cilj profesionalne etike tu ravnotežu traži između zahteva profesije, službe ili izazova koje ona postavlja pred svoje pripadnike, i unutrašnjih standarda na osnovu kojih pojedinac donosi profesionalne odluke. Stoga je etika jedna krajnje praktična i konkretna disciplina koja se, u svom primenjenom obliku, široko koristi za rešavanje unutrašnjih konflikata vrednosti i stavova na različitim nivoima, od privatnog do službenog. Službena etika je karakteristična za rešavanje problema u vezi sa postupanjem u službenom svojstvu, ali ona je zasnovana na opštim etičkim načelima i zato je posredno korisna i za razumevanje i razrešavanje ličnih konflikata.

Evropska standardizacija obuke javnih službenika zahteva najmanje dva stepena etičkog konsaltinga: etičku obuku u formalnom smislu, i etičko savetovanje ili konsalting u užem smislu. Prva faza podrazumeva pružanje prilike javnim službenicima da se upoznaju sa etičkim koncepcijama, teorijama i praktičnim kontekstima koji su za njih značajni. Ova vrsta upoznavanja im omogućava da se kreativnije i kvalitetnije orijentišu u odnosu na različite izbore i odluke koje donose u službenom svojstvu, ali im, posredno, pomaže i da kvalitetnije razumevaju i odlučuju o ličnim dilemama i pitanjima u vezi sa etičkim temama o kojima se obučavaju.

Druga faza etičkog osposobljavanja je konsalting ili etičko savetovanje, koje se nudi službenicima i grupama službenika na radno mestu ili van njega, a u vezi sa konkretnim pitanjima u kojima je potrebna pomoć etičkog savetnika da se prepoznaju bitne vrednosne dimenzije situacije i da se donese najbolja odluka. Etički konsalting se nudi na individualnoj osnovi ili u formatu grupnog rada. Njegova svrha je da se klijentima pomogne da razumeju situacije u kojima se nalaze, da pronađu rešenje koje je za njih najbolje u tim situacijama, i da postignu zadovoljavajući odnos prema eventualnim posledicama izabranog rešenja. Kada je uspešan, etički konsalting pomaže da se sagledaju sasvim nove perspektive i da se problemi i konflikti, kako unutrašnji, tako i sa drugima, rešavaju na kreativne i inovativne načine.

Od 13. septembra 2012, po prvi put u poslednjih 50 godina, u Srbiji je započela prva faza etičkog osposobljavanja pripadnika javnog sektora u širokom smislu, uključujući pripadnike javne administracije, tužilaštva, sudova, bezbednosnog sektora (civilnog i vojnog). Obuka se sprovodi u Beogradu i namenjena je upoznavanju sa osnovnim etičkim pojmovima i metodologijom koju pripadnici javnog sektora mogu koristiti za izradu planova integriteta, etičkih pravilnika i kodova u svojim službama, ali i za rešavanje karakterističnih opštih situacija u kojima se nalaze u službenom svojstvu, a koje uključuju strateške i moralne dileme.

Stručna grupa za etiku Centra za bezbednosne studije će u sklopu nastave, koja će se odvijati u dva konsekutivna kursa, od septembra 2012. i od januara 2013. godine, izraditi i model Dokumenta o etičkim standardima za javnu službu, koji će predstavljati matricu na osnovu koje je moguće raditi na specifičnim pravilnicima i etičkim kodovima za različite profesionalne oblasti u javnom sektoru.

Autor: Aleksandar Fatić[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]