Prava dece i građanski zakonik

[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left” margin_design_tab_text=””][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]

Nacrtom novog Građanskog zakonika Srbije predviđeno je da roditeljima bude zabranjena bilo kakva vrsta telesnog kažnjavanja dece. Ovaj predlog proističe iz shvatanja prava dece na fizički integritet koje je izvedeno pravo od elementarnog ljudskog prava na život. Da bi se predlog pravilno razumeo, valja ga sagledati na dobronameran način. S druge strane, da bi se on pravilno procenio, valja razumeti šta su prava, kakva to prava deca imaju i dokle ona sežu.

Pitanje o tome šta su prava i dokle ona sežu je generički filozofsko pitanje. Kada se to pitanje jednom reši, onda je regulisanje prava u funkcionalnom smislu jedno operativno pitanje za pozitivističke pravnike. Kakve efekte određena prava i njihovo uživanje imaju na decu i njihov razvoj je pitanje za psihologe, psihoterapeute, i sve ostale profesije koje se bave unapređivanjem mentalnog zdravlja i mentalne dobrobiti dece.

Šta su, dakle, prava dece?

U načelu, svaki čovek poseduje neotuđivo pravo na život, pa je stoga nesporno i da svako dete ima pravo na život, te da svako telesno kažnjavanje koje ugrožava život (i zdravlje, koje je preduslov za kvalitetan život) krši njegova ljudska prava. Na tom planu, predlagači novog Građanskog zakona su na pravom tragu, ali to nije tema oko koje se lome koplja u javnosti, jer se, kako se čini, svi slažu da nasilje koje ugrožava život i zdravlje nije dopušteno. Uostalom, takvo nasilje je već sada zabranjeno krivičnim zakonodavstvom, te stoga nema principijelnog opravdanja za činjenicu da se takvo nasilje nad decom ipak dešava, a ne sankcioniše.

Telesna prinuda u procesu vaspitavanja dece oko koje se vodi debata, na čijoj jednoj strani je jedan psihoterapeut u Srbiji, Zoran Milivojević, a na drugoj čitava vojska nevladinih organizacija, psihologa i psihijatara okupljenih oko tih nevladinih organizacija, ne predstavlja, u načelu, nasilje kojim se ugrožavaju život ili zdravlje dece. Proverbijalno „šljapkanje po guzi“ kako bi se sprečilo istrčavanje pred automobil u pokretu možda jeste, strogo govoreći, nasilje, ali svako razuman će se složiti da ono ne narušava detetovo pravo na život i telesni integritet. Upravo je to „šljapkanje“ predmet čitave hajke koju su predstavnici psihološke i psihijatrijske struke podigli protiv jednog čoveka, Zorana Milivojevića.

Ako „šljapkanje“ nije ugrožavanje prava na život i telesni integritet, da li je onda ono ugrožavanje prava na lično dostojanstvo? Postoje telesne kazne koje ne ugrožavaju zdravlje ni život a koje ponižavaju dete, kao što su udarci u glavu, u narodu popularno „šamaranje“. Takva kazna, udarac u lice, pogotovo u javnosti, narušava identitet i ličnost deteta koji se ogledaju u njegovom licu kojim gleda svet. Stoga takve kazne, po svoj prilici, takođe treba zabraniti. No, i tu se obe strane u debati o Građanskom zakoniku slažu.

Da li udarac otvorenom rukom po zadnjici ugrožava dostojanstvo deteta? Pitanje je ovde malo složenije. Da napravimo paralelu. Da li bi udarac otvorenom rukom po zadnjici odraslog čoveka ugrozio dostojanstvo tog odraslog čoveka? Pretpostavljam da ćemo se složiti da bi. U čemu je, onda, ovde razlika, ako je ima, između prava odraslog čoveka i prava detata?

Jednostavno: razlika je u tome što neka prava predstavljaju funkciju kompetencija; drugim rečima, postoje prva koja imam samo ukoliko posedujem određene sposobnosti, to jest kompetencije. Posedujem pravnu sposobnost da sklapam ugovore i vodim svoje poslove samo ako sam kompetentan da rasuđujem o svom interesu. Stoga odrasli imaju ovo pravo, a deca ga nemaju i to pravo za njih vrše njihovi roditelji. Posedujem pravo da učestvujem u saobraćaju ako sam kompetentan da procenjujem rizike i kvalifikovan da upravljam nekim vozilima. Posedujem pravo da brinem o sebi ako sam dovoljno kompetentan da procenjujem sopstvene potrebe i bezbedne načine da ih zadovoljavam: u suprotnom nemam to pravo i dodeljuje mi se staralac. U svim tim slučajevima ograničavanje mojih prava koje bi, u slučaju da sam kompetentan da ih vršim, predstavljalo narušavanje mog ljudskog dostojanstva, automatski više nije narušavanje mog dostojanstva.

Slično tome, deca nisu kompetentna da donose odluke o svojim interesima, da procenjuju i zadovoljavaju svoje potrebe na bezbedan način. U nekim situacijama je neophodno da budu telesno kažnjena na način koji ne ugrožava njihovo dostojanstvo, a pogotov ne njihovo pravo na život i zdravlje, kako ne bi pretrčavala ulicu po kojoj se odvija saobraćaj, kako ne bi gurala ruke u utičnicu za struju, kako bi se okupala itd. Ta vrsta „šljapkanja“ je milenijumima deo odgajanja dece u svim kulturama u ljudskom društvu.

Dakle, deca nemaju prava na slobodu od blage telesne prinude u izvesnim slučajevima u kojima odrasli imaju takvu slobodu, zbog toga što ne zadovoljavaju uslov za uživanje takvih prava, a to je kompetencija da procenjuju i zadovoljavaju svoje potrebe na bezbedan i socijalno prihvatljiv način. Ta kompetencija se razvija telesnom prinudom, jer deca nemaju sposobnost rasuđivanja koja je dovoljno razvijena da anticipiraju posledice i uvažavaju razloge za frustraciju želja na istom onom nivou na kome tu sposobnost imaju odrasli. Stoga je argument o pravima kada je reč o „šljapkanju“ neosnovan. Deca nemaju prava da ne budu „šljapkana“. Država, takođe, ne bi trebalo da se meša u tu vrstu odnosa između roditelja i deteta, jer je onu vrstu nasilja koja ugrožava dečje zdravlje i život već sankcionisala krivičnim zakonom (a ako je potrebno može i dodatno sankcionisati).

Naravno, ovde je reč samo o jednoj strani debate, naime, o pravima kojima se bavi zakon. Drugi deo debate u javnosti vodi se o tome da li telesna prinuda dobro ili loše utiče na razvoj dece. O tom pitanju ovde ne može biti reči jer autor ovog teksta za to nije stručan. Međutim, to nije pitanje na osnovu koga se donose zakoni. Zakoni se ne donose na osnovu različitih pogleda na to šta je dobro, a šta je bolje, ili šta je loše, u bilo kojoj struci. Oni se donose na osnovu prava ljudi uopšte, ili pojedinih klasa i kategorija ljudi. Zakon reguliše moje pravo da se školujem, a to koji način školovanja je bolji za mene, na osnovu različitih istraživanja, ne sme da se reguliše zakonom, već je to stvar moje lične slobode. Slično tome, postoji izvestan stepen diskrecije koji roditelji poseduju u vaspitavanju svoje dece, i u tu diskreciju zakon u jednoj legitimnoj i pravednoj državi ne sme zadirati. Država nema pravo da roditeljima zabranjuje da „šljapkaju“ svoju decu, čak i ako veruje da to nije najbolji način da se ona odgajaju, ništa više nego što ima pravo da roditeljima propisuje kako će hraniti svoju decu, čak i ako veruje da je organska hrana zdravija od palačinki sa Eurokremom. Stoga je ovaj predlog rešenja jedan neosetni, „mekani“ korak na uspostavljanju tiranije države nad roditeljstvom. Psiholozi, psihijatri i NVOi prosto nisu kompetentni, niti imaju prava, da vrše pritisak na javnost da se takva tiranija države uspostavlja, bez obzira na to šta oni misle o kvalitetu vaspitanja u kome ima mesta i za „šlljapkanje“.

Razlog za ovo je vrlo jednostavan. Zakoni se donose na osnovu prava i dužnosti, a ne na osnovu stručnih uverenja. U suprotnom, svaka sloboda u društvu bi, preko noći, iščezla jer bi nam država, sa stručnim mišljenjima, diktirala svaki detalj toga kako treba da živimo, kako treba da se hranimo, krećemo, spavamo i volimo se.

Aleksandar Fatić

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]