Povratak filozofiji života

[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]

Početak dvadeset prvog veka video je pojavu nekoliko značajnih knjiga koje konstatuju izvesnu „krizu identiteta“ filozofije i potrebu da se ona metodološki revolucioniše, u smislu povratka na antički ideal upotrebljive filozofije života. Verovatno najuticajnija knjiga te orijentacije je Filozofija kao način života Pjera Adoa, koju je 1995. godine objavio Oxford University Press, a niz se nastavio nizom uticajnih dela, od kojih je jedno od skorijih i knjiga Tima le Bona Mudra terapija, 2001. godine u izdanju Sage-a. Le Bon je potom osnovao i jedan od prvih časopisa u tradiciji povratka filozofiji života, Praktična filozofija, koji od tada redovno izlazi u Velikoj Britaniji.

Paralelno sa Le Bonom i njegovim kolegama u Engleskoj, danas najuticajniji primenjeni filozof Lu Marinof (Lou Marinoff), objavio je svoj globalni popularni bestseler Platon, a ne Prozak (koji je preveden i objavljen i kod nas, u više izdanja), ali i filozofski stručno mnogo ozbiljniju knjigu, Filozofska praksa, koju je objavio Academic Press. U Nju Jorku je zaživelo Američko udruženje filozofskih praktičara, pod rukovodstvom Marinofa, i vremenom postalo globalno dominantno udruženje za primenjenu filozofiju, koje danas izdaje verovatno najznačajniji časopis u ovoj oblasti u globalnim razmerama, Filozofska praksa.

U Velikoj Britaniji niz se nastavio bestselerima Alana de Botton-a o filozofskom koučingu kao formi primenjene filozofije i osnivanjem njegove „Škole života“ u Londonu. Na samom evropskom kontinentu, ovu tradiciju verovatno najuticajnije predstavlja nemački univerzitetski profesor Gerd Ahenbah, koji je napustio katedru i prvi otvorio privatnu filozofsku praksu, a potom i osnovao dvogodišnju školu za filozofsku praksu koja i danas funkcioniše.

Primenjena filozofija se kao metodologija proširila u sve više tradicionalnih filozofskih oblasti, a njene osnovne karakteristike su dovođenje u pitanje filozofskih postavki rane Moderne o isključivo apriorističkoj prirodi filozofskog delovanja i razmišljanja, kao i akademizma u filozofiji. Ado je pisao o izvornoj svrsi zapadne filozofije u antičkoj Grčkoj kao primenjenoj filozofiji. Po njegovom mišljenju, „učenje o svetu“ antičke filozofije, kao i najveći broj apstraktnih teorijskih razmatranja predstavljaju samo „superstrukturu“ filozofije, koju je moguće odbaciti, a da se u svim antičkim filozofskim školama zadrži njihova suština, a to je potraga za modelima „dobrog života“. Bez obzira na to da li se radi o atomističkom učenju o strukturi sveta Epikurejaca, ili o Platonovoj teoriji paradigmi (ili „ideja“), ili o Aristotelovskom shvatanju kosmogonijskog delovanja „uzroka“ i „svrha“, sve ove teorijske konstrukcije, za Adoa, predstavljaju samo uslovnu nadgradnju suštinske filozofske preokupacije „dobrim životom“.

Prema Adoovom mišljenju, filozofija je izgubila kontakt sa stvarnim životom, ali i relevantnost za „obične“ ljude, a time na neki način i svoju dušu, time što je, u Srednjem veku, pala pod uticaj sholasticizma, i nakon nastanka univerziteta ostala zarobljena u njegovim zidovima, bez dovoljnog razumevanja činjenice da biti filozof, suštinski, nema ništa zajedničko sa posleništvom u univerzitetima.

Brojni filozofi ne samo pre nastanka univerziteta, nego i tokom čitave istorije razvijanja univerzitetske filozofije, nisu bili akademski filozofi: Spinoza, jedan od najuticajnijih filozofa za savremenu primenjenu filozofiju, nikada nije predavao filozofiju na univerzitetu, kao što to nije činio ni Dekart, ni Lajbnic.

Imanuel Kant, koji je svojim apriorizmom opredelio gotovo čitavu filozofiju Moderne, takođe, strogo govoreći, nije bio akademski filozof. Kant je najveći deo svog filozofskog života bio van univerzitetskog establišmenta, pišući svoja najznačajnija dela kao „slobodnjak“ i povremeno predajući geografiju i filozofiju kao takozvani „privatni docent“ (u to vreme, samostalni predavač koji nije radio na univerzitetu, već su studenti svojevoljno dolazili na njegova predavanja i davali priloge da pokriju njegove troškove). Kant, na koga se mnogi savremeni zagovornici isključivog akademizma u filozofiji pozivaju, u stvari je dva puta konkurisao za posao na univerzitetu, i dva puta je odbijan, da bi se tamo konačno zaposlio tek 17 godina nakon doktorata, pošto je već napisao Kritiku čistog uma, drugim rečima tek nakon što je već postao onaj epohalni Imanuel Kant kakvog istorija filozofija danas poznaje.

Fridrih Niče, još jedan od ključnih filozofa Moderne čiji je rad od neprocenjivog značaja za mnoge forme primenjene filozofije, osim kratkog perioda predavanja u Bazelu, koga je gotovo odmah napustio, ostatak života je pisao kao slobodnjak, i sva svoja najznačajnija dela je napisao u tom svojstvu, putujući od mesta do mesta, živeći sa prijateljima, vrlo skromno, i vodeći računa o svojim hroničnim bolestima koje mu nisu dozvoljavale da na jednom mestu provede sva četiri godišnja doba.

Ahenbahov čin napuštanja katedre i otvaranja filozofske prakse u izvesnom smislu je bio simbolični povratak „autentičnoj filozofiji“. Filozofski praktičari danas, poput Rana Lahaava u Izraelu, ili Petera Rabea u Kanadi (iako ovaj potonji predaje na univerzitetu), otvoreno zagovaraju stav da aktivno bavljenje filozofijom nije svodivo na predavački rad; štaviše, u duhu Adoove uticajne knjige, „filozofija kao način života“ postaje rukovodeće načelo jednog novog duha povratka na filozofske izvore sa nadom povratka filozofije u stvarni život.

Taj povratak uverljivo svedoče ogromni tiraži knjiga de Botona i drugih filozofskih praktičara, koji su definitivno pokazali da uvrežena predrasuda da javnost nije zainteresovana za filozofiju zato što je filozofija suviše „teška“, jednostavno nije ispravna. Ljudi su postali nezainteresovani za filozofiju zato što je filozofija, po Adou, izgubila interes za samu sebe, postala je disciplina naseljena onima koji se, svesno ili ne, stide što su filozofi, i zaklanjaju se iza predrasuda o isključivom apriorizmu kao jedinom terenu filozofije da ne bi morali da se suoče za realnim pitanjima koja je filozofija od početka zamišljena da rešava.

U 4. veku pre nove ere, Epikur je isticao geslo svoje škole: „Filozofija koja ne nastoji da ljude oslobodi patnje ne zaslužuje da postoji“.

U 20. veku, Pjer Ado je pozvao na rekonceptualizaciju filozofije kao načina života.

U 21. veku, de Boton, le Bon, Marinoff, Ahenbah, Rabe i mnogi drugi svedoče ovaj povratak filozofije stvarnom, empirijskom a ne apriorističkom, životu.

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]