Ozbiljno shvatiti sopstveno iskustvo (Etički konsalting za pojedince)

[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]Etički rad sa pojedincima podrazumeva ispitivanje stavova i vrednosti koji mogu biti „zamračeni“ ili blokirani bilo tokom događaja u koji je pojedinac uključen, bilo normama sredine koje mogu biti u suprotnosti sa stavovima pojedinca. Svakodnevna zatrpanost informacijama svakog čoveka u modernim okolnostima života dovodi do takozvane „kognitivne zamračenosti“, kako ju je nazivao Karl Jaspers, a rezultat te zamračenosti svesti o sopstvenim vrednostima i ciljevima, kada ona potraje, nastupa „egzistencijalna praznina“, to jest osećaj neispunjenosti, „izgubljenost“, i „zatrpanost svetom“ uz gubitak sopstvenog identiteta, da se poslužimo Jaspersovim terminima.

Posebna karakteristika kognitivne zamračenosti je blokiranje emocija. Nasuprot uobičajenom verovatnju da se saznanje i emocije suštinski razlikuju i da je racionalno postupanje zasnovano, uglavnom, na postupanju na osnovu saznajnih uvida, uz kontrolu emocija, kada je reč o ličnim, egzistencijalno određujućim vrednostima, emocije takođe igraju važnu saznajnu ulogu. Vrlo često će emotivna reakcija biti znak da je neka situacija ili postupak u suprotnosti sa najdubljim čovekovim uverenjima i stavovima. Kada je ta reakcija blokirana usled dugotrajnog pritiska sredinskih normi, može nastupiti zaborav sopstvenih uverenja, čime se onda gubi mogućnost korekcije u odnosu na životne strategije koje su neispunjavajuće i nezadovoljavajuće.

Negativne emocije mogu ukazivati na jedan od dva moguća problema: ili naše saznanje nije autentično, to jest postupamo na način koji ne odgovara stvarnom stanju stvari i zbog toga se suočavamo sa emotivnim upozorenjem, ili pak stvarnost koju saznajemo nije jedina moguća i nije za nas prihvatljiva — potrebna je promena pristupa ili čak životne strategije u celini.

„Zatrpanost svetom“ na opisani način maskira idenitet čoveka, i on se povremeno „budi“ sa pitanjima poput:

• Ko sam ja?
• Šta to ne uspevam da učinim?
• Šta treba da činim?

Filozofski konsalting koji se u ovakvim slučajevima zasniva na egzistencijalističkoj filozofiji insistira na ozbiljnom shvatanju sopstvenog iskustva — naše iskustvo nije „simptom“, nego stvarnost. Ona se ne može zanemariti u ime neke pretpostavljene „dublje“ stvarnosti za koju nam sredina ili neko drugi sugerišu da je „prava“. Naše iskustvo uvek ima nesvodivu saznajnu dimenziju za to šta nam je činiti.

Kada se „buđenja“ opisane vrste prorede, zatrapanost svetom postaje jedina stvarnost, i ličnost postaje parcijalna; njoj počinje da nedostaje pogled na svet. Takva ličnost očinje da se „leči“ od svojim problema, ali kroz taj proces importuje mnoštvo sugestija spolja. Kroz privremene identifikacije sa različitim sugestijama ona obično postiže kratkotrajna olakšanja, ali se u dugoročnom smislu sve više udaljava od sopstvenog pogleda na svet.

Jedan od etičkih pristupa ovakvim slučajevima je preispitivanje vrednosti. Nedostatak osećaja ispunjenosti ukazuje na konflikt između vrednosti koje ličnost autentično usvaja i normativne stvarnosti u kojoj pojedinac živi.

Normativnu stvarnost i situaciju u kojoj se pojedinac nalazi treba „prekoračiti“ da bi se razumeo autentični pogled na svet i vrednosti pojedinca. Kada se taj unutrašnji svet razume, postaje moguća rekonceptualizacija konkretnih odnosa u kojima čovek živi. Ta rekonceptualizacija može dovesti do pomirenja sa odnosima u koje je čovek zapetljan, ili pak do odbacivanja nekih od njih.

Naše razumevanje sopstvenih okolnosti zasniva se na fenomenu koji je Martin Hajdeger nazivao „neupadljivom poznatošću“: stvari koje podrazumevamo su već unapred tu. One su nam date, nisu rezultat našeg izbora.

Naše neposredno, „tvrdo“ iskustvo nezadovoljstva, hroničnog zamora, nametnutog pesimizma, govori nam o nasilju „neupadljivo poznatog“, datog, nad našim vrednostima. Kada se neposredno iskustvo shvati bar isto toliko ozbiljno kao data stvarnost, analizom sastavnih segmenata konflikta između ličnih vrednosti i sredinski nametnutih očekivanja dolazi se do pogleda na svet.

Kada se autentični pogled na svet otkrije primenom egzistencijalističke filozofske „arheologije“, odjednom postaju jasni smerovi njegovog ostvarivanja u životu, a povećava se osećaj ispunjenosti unošenjem odluka u skladu sa sopstvenim razumevanjem stvarnosti.

Naš pogled na svet je najsigurniji izvor moralnih normi za nas. Cilj etičkog konsaltinga je da pomogne pojedincu da otkrije što više od „zatrpane“ strukture tog pogleda na svet, čime se postiže da pojedinac donese one odluke koje su najbolje za njega kao jedinstvenu ličnost, imajući u vidu sve one obzire prema drugim, povezanim i zavisnim osobama, koje su svojstvene njegovim vrednostima.

O postizanju ovog cilja egzistencijalističkog etičkog konsaltinga opet najautoritativnije govori lično iskustvo, pre svega iskustvo ispunjenosti sopstvenim odlukama.

Autori: Aleksandar Fatić i Aleksandra Bulatović[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]