Filozofski tretman nedostatka samopouzdanja

Filozofi tradicionalno pripisuju nedostatak samopouzdanja trima mogućim problemima:

1. osećanju nelagodnosti u odnosu na sopstveno telo,
2. nesigurnosti u odnosu na to šta drugi misle o nama, i
3. intelektualnoj nesigurnosti: strah od toga da nismo dovoljno „pametni“ da se izborimo sa zahtevima koje drugi postavljaju pred nas.

Ni jedna životinja nema negativan odnos prema sopstvenom telu, osim čoveka. Mi često razvijamo odvratnost prema sopstvenoj pojavi, usled toga dobijamo poremećaje ishrane, različite seksualne fiksacije i frustracije, ili osećaj inferiornosti zbog oblika svog tela.

Filozofi, a možda pre svih Montenj, naglašavali su da smo svi polovinom svog bića životinje. „I kraljevi i princeze vrše nuždu, baš kao i životinje“, govorio je francuski plemić i filozof Montenj. Činjenica da imamo proporcionalno veći mozak od ostalih životinja dovodi, po Montenju, do prosuđivanja sopstvenog tela koje je potpuno neprirodno. Takođe, ta činjenica prouzrokuje suđenje o drugima, uverenost da mi znamo šta je ispravno, a šta ne. Primera radi, većina kultura smatra da su izvesne vrste hrane „normalne“, a druge nisu. Pri tome, različite kulture imaju sasvim različita shvatanja „normalne hrane“. Ova činjenica je rezultat neprirodnog razmišljanja, arogancije koja uopšte nije deo prirodnog poretka stvari.

Svi smo žrtve predrasuda drugih. Šta učiniti kada se suočimo sa pritiskom predrasuda, prosuđivanja i, kao rezultat toga, osećanjem nesigurnosti i nesamopouzdanja?

Montenjov odgovor je jednostavan: putujte. Menjajte sredinu, bilo fizički, ako možete da otputujete, bilo mentalno, zamišljajući, imaginacijom, maštom, fantazijom, drugačije krajeve i okolnosti.

Nekada su ljudi menjali sredinu da bi promenili sopstvenu „hemiju mozga“. Svi smo se suočili sa situacijom u kojoj, odlaskom na odmor, ili na službeni put, počnemo sasvim drugačije da razmišljamo i osećamo se u vezi sa problemima koje imamo „kod kuće“.

Jedan vrlo moćan lek za emocionalne tegobe koji je Montenj izrazito poštovao je mašta. Ljudi su se vekovima, kreativnim maštanjem, „projektovali“ u sasvim različite okolnosti, i veliki broj njih su uspevali i da stvore različite okolnosti u svom životu. Maštanjem su postepeno uspevali da ostvare novu profesiju, novi biznis, da se presele u drugu zemlju, da nađu idealnog bračnog partnera. Mašta je ozbiljan, težak i izuzetno produktivan posao razvijenog uma. Mašta, poput informacija ili ideja, je najskuplji i najvredniji kapital, jedan od najmoćnijih „alata“ za ostvarivanje „dobrog života“.

Jedna od najopasnijih egzistencijalnih situacija u kojoj se svi nalazimo je lišavanje mašte. Pritisak nedostatka vremena, kultura koja insistira, na Balkanu, na „praktičnosti“ i „snalaženju“ u stvari je kultura „antipraktičnosti“ i „antisnalaženja“, jer ona ismeva maštu i veliča puko mehaničko prilagođavanje ograničavajućim okolnostima.

Za mnoge od nas, nije moguće pronaći sreću, radost konkretno, u krajnje suženim i ograničenim okolnostima. Za većinu nas je, istovremeno, moguće, ako imamo dovoljno mašte (a mašta je isto što i snaga) da iznađemo način da „iskoračimo“ iz ograničenja koja nam nameće sredina. Puko prilagođavanje je ropsko: to je jedini mehanizam za preživljavanje koji je na raspolaganju mentalno slomljenih robovima. Čak i robovi, ipak, ako nisu mentalno slomljeni, imaju maštu. Oni robori u istorij koji su se oslobodili bili su ljudi sa maštom, željama i inicijativom, a ne njihova mentalno slomljena sabraća. I jedni i drugi su bili u lancima. Ovi drugi su bili srećniji u lancima, i brže i potpunije su se tih lanaca oslobodili i kraj života dočekali kao slobodni ljudi.

Nesigurnost i nesamopouzdanje su siguran znak mentalnog sloma, koji se mora zaustaviti, ali ne nasilnim metodama, ne lekcijama i apelima, već primanjem nove energije kroz promenu sredine i orijentacije, kroz izlazak iz ograničavajućih okolnosti. Ako je moguće, taj izlazak treba da bude i fizički i mentalni. Ako je, međutim, fizički izlazak trenutno komplikovan, dovoljan je i mentalni, u sigurnoj oazi filozofskog savetovanja koje ima stratešku dimenziju, i usmereno je na ideju o smeru delovanja koja često, naizgled čudesno, kaže Montenj – rešava sve.