Usamljenost
[vc_row][vc_column][ultimate_heading source=”post_title” alignment=”left”][/ultimate_heading][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text]
Nekada se samoća veoma cenila: smatralo se da samo ljudi koji su uspešni mogu biti samotni, a vreme samoće oni su upotrebljavali za brigu o sebi. Bavili su se meditacijom, vežbanjem, donošenjem važnih odluka, pravljenjem životne strategije, planiranjem poboljšanja u kući ili u svojim ličnim odnosima. Dok su oni manje srećni morali da rade ceo dan, u društvu drugih, jednako zauzetih ljudskih bića, oni blagosloveni samoćom mogli su taj jedinstveni resurs da koriste za poboljšanje sopstvenog života.
Samoća je, međutim, potencijalno društveno opasna. Ona omogućava razmišljanje, a samim tim i donošenje zaključaka o drugima i sebi koji dovode do promene čovekovog ponašanja. Stoga su se ljudska društva kroz celu istoriju civilizacije trudila da smanje ili eliminišu samoću, da ubrzaju ritam života pojedinaca i da ljude naviknu na stalnu promenu doživljaja kako bi samoću počeli da doživljavaju kao nešto nepoželjno: usamljenost. Zauzet, premoren čovek, nije sposoban za donošenje strateških zaključaka, niti sa promenu samog sebe: on prati stimuluse koje dobija iz okoline, uklapa se u društvo, i nastoji da preživi od danas do sutra. Kombinacija sve više rada i sve više prividnog društvenog priznanja za taj rad dovela je do toga da ljudi svoju vrednost vide kroz svoj rad i produktivnost, a ne kroz kvalitet svog života. Oni osećaju satisfakciju kada nešto značajno urade za društvo, kada mnogo i uspešno rade, kada zarade neki novac i zbrinu sebe i članove svoje porodice. Shodno tome, kada su sami i ne privređuju, oni se osećaju bezvredno. Društvo je uspelo da samoću kao lični resurs pretvori u izvor stresa i stvar za izbegavanje, čineći ljude na taj način sve više zavisnim i lakšim za kontrolisanje. Istovremeno, shvatanje sopstvene vrednosti kao vrednosti svog rada i “doprinosa” društvu suštinski je eksploatatorsko samorazumevanje koje je suprotno ideji o samorazvoju. Taj “twist” ili nagla promena fokusa, dogodio se tokom Moderne, i on je antički ideal “dobrog života” pojedinca potpuno podredio dobrovoljnoj upotrebi svoje ličnosti za ciljeve van svoje ličnosti kao jedinoj meri sopstvene vrednosti. Radi se o jednoj vrsti mazohističke transformacije svesti o sopstvenoj vrednosti.
Opisana transformacija od stava: “moj kvalitet života odgovara mom zadovoljstvu” ka stavu: “moj kvalitet života zavisi od moje vrednosti za druge i društvo” odgovarala je i transformaciji pojmova. “Samoća” kao prilika za rad na sebi gotovo preko noći se transformisala u “usamljenost” kao jedan bolan doživljaj, koji valja izbegavati, jer je, po svojoj prirodi, uglavnom neproduktivan za društvo. Za većinu ljudi danas prosto je nezamislivo da otputuju na odmor sami, da provedu vikend sami, čitajući i baveći se sopstvenim temama za razmišljanje, ili da žive život koji podrazumeva neku vrstu askeze. Boravak sa drugima, provođenje vremena u društvu, mera je ličnog uspeha, a koren tog spolja indukovanog osećanja je u pretpostavci da što se više “mešate” (engl. “mingle”) sa drugima, veće su šanse da ćete započeti neku zajedničku aktivnost koja će biti društveno produktivna. Problem je, naravno, što je ova transformacija dovela do povećanja količine patnje i bola koje doživljavamo kada smo “usamljeni”, ali i do nedostatka vremena za rad na sebi, za odmor, pa čak i za lečenje manjih boljki. Mnogi ljudi se prosto ne leče ako sa svojim boljkama mogu da “funkcionišu”: oni “izgaraju” u društvenom i profesionalnom životu, samoća poneke nedelje ili praznika za njih predstavljaju najveću patnju, a kvalitet njihovog života, nasuprot pojavama (novi automobili, stanovi, odeća, stil, “prijatelji”) takav je da broj samoubistava vikendima i praznicima vrtoglavo raste u odnosu na radne dane.
Lek za samoobmanu “usamljenošću” podrazumeva savetovanje i rad sa sagovornikom koji je posvećen, koncentrisan i sposoban da nežno ali odlučno ličnost podseti na organske vrednosti samoće i da je nauči da u samoći uživa i da je koristi za povećanje sopstvenog zadovoljstva. Ova vrsta savetovanja spada u najzahtevnije i ona kombinuje više filozofskih pravaca. Nju može sprovoditi samo savetnik sa značajnim životnim i profesionalnim iskustvom i ona često dovodi do formiranja vrlo bliske, faktički neraskidive veze između savetnika i klijenta, do njihovog ljudskog kontakta koji osnažuje klijenta do kraja klijentovog života.
Aleksandar Fatić
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]
