Tekst Aleksandra Price: “Jungovo hrišćanstvo 21. veka”
Potraga za Bogom kao unutrašnja, a ne spoljašnja delatnost
Krajem XIX veka, paralelno sa vrtoglavim razvojem nauke, dolazi do strmoglavog opadanja vere u Boga i porasta ateizma. Ovo stanje duha ljudi svoga doba najbolje je opisao Niče svojom čuvenom tvrdnjom Bog je mrtav, i mi smo ga ubili. Međutim, Jung se ne slaže sa ovom tvrdnjom. On je verovao da sve religije nose istu poruku, ali da tokom razvoja religija, svaka religija tu poruku izražava savršenije. Hrišćanstvo je, prema njegovom mišljenju, najbolji izraz te poruke, ali je ipak hrišćanstvo njegovog doba i dalje nesavršeno. Hrišćanstvo njegovog doba je nezrelo i zato je njegov Bog umro. Zbog toga Jung predviđa novo hrišćanstvo, sa mladim Bogom, Bogom detetom koje se nalazi unutar svakoga čoveka. Jung sledi svog učitelja Frojda, koji smatra da su ljudi stvorili bogove da bi im pripisali pravo na zadovoljstva kojih su oni morali da se odreknu, tvrdeći da je Bog tvorevina mašte koju ne treba projektovati van sebe, već nositi unutar sebe, Čovek zato treba da obožava sebe i Boga unutar sebe umesto Boga izvan sebe.
Živeti po uzoru na Hrista
Postavlja se pitanje: Kako čovek da dođe do ovog unutrašnjeg Boga, kako da mu služi? Jung na to pitanje odgovara, u skladu sa Ničeovom tvrdnjom da je postojao samo jedan istinski hrišćanin i da je on umro na krstu, imperativom da svi treba da sledimo Hrista, da svi treba da budemo Hrist. Međutim, Jung time ne misli na učenja koja je Hrist propovedao, čak ni na Hristova dela, već na sam način njegovog života, na njegovu autentičnost, to što nije oponašao nijedan uzor.
Jung smatra da ne treba da podražavamo druge i tako postanemo prosečni, nego da otkrijemo sopstvenu ljubav, koju on vidi kao pokretačku silu, da odredimo sopstveni autentični zadatak i, na taj način, stvorimo sebe. Zbog toga Jung često upozorava da je njegov put do svog unutrašnjeg Boga samo njegov sopstveni put i da će taj put za svakog čoveka biti različit. On tvrdi da ne postoji jedan univerzalan put ka spasenju, kako je do tada učilo hriš.anstvo, već da svakog čoveka čeka njegov individualni put ka spasenju, za kog se drugi ne može žrtvovati kao što se Hrist žrtvovao. Iz toga sledi da je svaki čovek svoj sopstveni spasilac.
Jung upozorava da na tom putu do spasenja ne smemo slepo robovati idealima. Mi smo ono što idealima daje smisao, vrednost i pokretačku silu, a ne obrnuto. Promenom okolnosti, menjaju se i ideali kojima težimo. Zbog toga je često nužno prevrednovanje vrednosti, rušenje nekadašnjih idola, odnosno, uviđanje vrednosti onoga što je suprotno dotadašnjim idealima.
Posledica robovanja tuđim idealima jeste da ne uspevamo da proživimo svoj autentični život i ne delamo u skladu sa sopstvenim nagonima. Na taj način, postajemo ono što Jung naziva mrtvima, delovima kolektivnog nesvesnog, koji odatle kroz živog čoveka pokušavaju da prožive život koji nisu uspeli da prožive za svog postojanja na zemlji. Ti mrtvi pokušavaju da nametnu ideale i vrednosti svog vremena. Prema Jungovom mišljenju, treba se suočiti sa mrtvima, treba prihvatiti njihovo postojanje, ali ne i biti njihov prorok. Predugo su mrtvi sterilisali žive. Teorije i ideje, koje su predstavljale život, nadu i slobodu za naše pretke, za nas mogu predstavljati uništenje, ropstvo i sramotu.
Božja svojstva
Ostaje pitanje kakva su svojstva tog unutrašnjeg Boga za kim tragamo? Hrišćanstvo tradicionalno Bogu pripisuje sva pozitivna svojstva, poput svedobrote, sveznanja, svemoći i sveprisutnosti. Međutim, Jung se sa ovim ne slaže i smatra da je slika Boga dotadašnjeg hrišćanstva jednostrana. Bog mora da obuhvati život u potpunosti i zbog toga ne sme da poseduje samo apsolutna svojstva, već mora biti relativan. On istovremeno mora biti i lep i ružan, i dobar i zao, i smešan i ozbiljan, i čovečan i nečovečan. Jung zato u novom Bogu ujedinjuje Boga i Đavola, odnosno, njihova svojstva, i tog novog Boga naziva Abraks. U ovom Jungovom shvatanju se, takođe, vidi uticaj Frojda koji je tvrdio da su demoni i đavoli zapravo nekadašnji bogovi. Kada jedan narod porazi drugi, bogovi novog naroda potiskuju bogove starog i pretvaraju ih u demone. Frojd veruje da je tako bilo i u slučaju hrišćanstva i da se zato Đavo smatra palim anđelom, jer su Bog i Đavo prvobitno bili identični i Bog je posedovao ambivalentna svojstva. Nakon toga, dolazi do razlaganja tog Boga na suprotnosti i Đavo služi da obeleži čovekove niske i životinjske nagone, nasuprot uzvišenijih i sakralnijih osobina čoveka.
Jung to nekadašnje jedistvo suprotnosti, čiji je Abraks izraz, naziva pleroma. Pleroma je početak i kraj svega stvorenog, istovremeno punina i ništavilo, ona obuhvata sva svojstva i iz nje nastaju sve supronosti. Na taj način, Jung odbacuje osnovni metafizički princip svoga vremena da ništa ne može nastati iz svoje suprotnosti. Zbog toga on tvrdi da čovek, kada teži dobrom i lepom, istovremeno mora težiti i ružnom i zlom. Čovek predstavlja sredinu između dobra i zla. U njemu se sreću ljubav i mržnja, zahvalnost i osveta, dobrota i gnev. Čovek je dobar zato što ume da bude i zao, čovek je zao, jer inače ne bi umeo da bude dobar. Sâm Bog je zao i zato, da bi čovek stvorio svoga unutrašnjeg Boga, on mora prihvatiti svoje zlo, a ne odbacivati ga. Moramo prihvatiti svoju životinjsku prirodu, nagone koji su nekada bili označeni Đavolom. Zbog toga se Jung zalaže za odbacivanje distinkcije između dobra i zla, nastale nakon što je Adam pojeo plod sa drveta poznanja dobra i zla, i, na taj način, vratiti se u čovekovu početnu nevinost, u kojoj se razlikuju samo niže i više. Između tog nižeg i višeg, pakla i raja, odnosno, čovekovih nižih i viših psihičkih funkcija, Jung postavlja drvo života, Igdrasil, koje ih povezuje, i tvrdi da je ono put do čovekovog spasenja, simbolizujući njim psihički proces sublimacije, koji je ključan za psihoanalizu. Dejstvo te sublimacije Jung najbolje prikazuje na primeru ljubavi.
Ljubav prema sebi, kao uslov za ljubav prema drugima
Jung poseban značaj daje ljubavi, osnovnom osećanju hrišćanstva, i naziva je putem života. On se slaže sa dotadašnjim hrišćanstvom da je Bog ljubav, ali ističe da je ljubav dvosmislena. Jung analizira hrišćanski propis Ljubi bližnjega svog kao samoga sebe i pridaje mu pravo značenje. On tvrdi da se u ljubavi prema drugima izražava naša želja za spasenjem drugih, ali da mi zapravo time želimo da spasimo sebe same. Ljubav prema drugima nam služi da pobegnemo od nas samih. Volimo druge da bi oni za uzvrat voleli nas i tako nam omogućili da volimo sami sebe. Zbog toga Jung tvrdi da ne postoji nesebična ljubav i zahteva da takva ljubav prema drugima mora da prestane. Umesto toga, moramo naučiti da volimo sami sebe, da sebe nosimo i podnosimo, jer ljubav prema sebi je zapravo put do spasenja. Ako čovek ne voli dovoljno sebe, ako ne poseduje dovoljno samopouzdanja, ne može voleti ni druge, ne može im biti zaštita i oslonac.
Frojd je takođe razmatrao ovaj hrišćanski propis. On smatra da ne možemo voleti sve ljude podjednko, jer tako dolazi do ,,inflacije“ vrednosti ljubavi, ona gubi svoje značenje, nepravedna je prema onome koga volimo, već treba voleti samo one koji zaslužuju našu ljubav. Prema njegovom mišljenju, ljubav zaslužuje samo onaj ko nam je toliko sličan da u njemu volimo sebe same ili je savršeniji od nas, pa onda zaslužuje našu ljubav kao ideal kome težimo. Stranci ne zaslužuju našu ljubav, već neprijateljstvo i mržnju, zato što ni oni ne osećaju ljubav prema nama. Stranac će nam naneti štetu, čim mu to može doneti korist i, pri tom, neće paziti da li je njegova korist proporcionalna našoj šteti. Štaviše nije potrebno ni da mu ta šteta donosi korist, nego je dovoljno da mu naša šteta donosi zadovoljstvo, pa će nas ismevati, vređati i klevetati samo da bi pokazao svoju moć nad nama. Tek kada nam stranac pruži zaštitu, treba mu uzvratiti istom merom. Na osnovu toga, Frojd zaključuje da treba preformulisati hrišćanski propis Ljubi bližnjega svog kao samoga sebe u Ljubi bližnjega svoga onoliko koliko tvoj bližnji ljubi tebe, a hrišćanski propis Ljubi neprijatelja svog smatra podjednako besmislenim kao i jedan drugi hrišćanski propis Verujem, jer je besmisleno. Ovim propisom se detaljnije bavio Jung.
Znanje, a ne vera
Pitanje odnosa znanja i vere postavljalo se od samih početaka hrišćanstva. Odgovor na ovo pitanje ponudio je Tertulijan, hrišćanski apologeta iz Kartagine (na prelazu između II i III veka nove ere), tvrdnjom Verujem, jer je besmisleno. Ova tvrdnja znači da hrišćanin treba slepo da veruje zbog toga što čovek nije sposoban da razume Boga. S druge strane, Jung je smatrao da veru treba zameniti znanjem. On misli da su prošla vremena dotadašnjeg nezrelog hrišćanstva, kada je vera bila najbolje sredstvo da se ljudi dovedu do onoga što je dobro i umno. Sama vera je suviše jeftina, ona bi nas ometala u saznanju kome danas težimo. Vera ne pruža sigurnost i bogatstvo saznanja. Danas je slepa vera opasna, jer, kao što smo videli, svako mora tražiti svoj autentični put do spasenja. Zbog toga je Jung, 1959. godine, u intervjuu za BBC, na pitanje: ,,Da li sada veruje u Boga?“, odgovorio: ,,Sada znam. Nema potrebe da verujem.“, zato što je znao da nema potrebe da veruje u Boga, koji se nalazi izvan njega, već da zna da Bog postoji unutar njega samog, da je on sam svoj Bog.
