Psihoterapija je humanistička delatnost, starija i od zakona i od profesija: Prilog debati

Aktuelna debata o zakonskom regulisanju psihoterapije je, s jedne strane, iznenađujuća, a, s druge, pokazuje izvesnu krizu identiteta i unutrašnje stamenosti pripadnika različitih struka koje se bave psihoterapijom, a koje povrdu svog identiteta i psihoterapijskog legitimiteta traže pozivajući na zakonsku prinudu, a ne na prirodni autoritet argumenata.

S jedne strane u debati, pojavljuje se argument da psihoterapijom može da se bavi svako ko završi obuku za psihoterapeuta, ako je završio fakultet.

S druge strane, zagovara se stav da se suštinski, na generički ispravan način, psihoterapijom mogu baviti samo psiholozi, a da su ostali koji obavljaju tu delatnost neka vrsta improvizacije, odnosno dogradnje temeljne psihološke DNK psihoterapije.

Ne želimo da se svrstavamo na jednu od navedene dve strane, već da ukažemo na izvesne karakteristike psihoterapije koje su iznad prizemne potrebe ljudi da stvari regulišu zakonima, i tamo gde su zakoni neprimereni, i iznad nastojanja da se svi koji se nečim bave razvrstavaju po nekom osnovu.

Živimo u dobu razvrstavanja: po nacijama, polovima, rasama, generacijama, strukama. Sve je to suprotno osnovnom duhu i svrsi psihoterapije. Dakle, evo nekoliko tema za razmišljanje.

Psihoterapija kao diskurzivna terapija neuporedivo je starija od psihologije, koja je jedna mlada i relativno nova disciplina koja, očigledno, i dalje traži svoj identitet između umeća i nauke. Debate o tome da li je psihoterapija umetnost ili nauka u stvari jasno ukazuju na unutrašnju i još uvek nerazrešenu dilemu unutar psihologije o tome da li je ona sama nauka. Radovi Vilhelma Vundta sa kraja 19. veka možda su početak psihološkog bavljenja psihom, ali psiha kao pojam i psihoterapija su daleko starije kategorije i od Vundta i od psihologije.

Psiha, ili grčki  Ψυχή (Psykhḗ) jedan je od temeljnih pojmova antičke etike kao sistema vrline kojom se postiže „dobar život“, dakle koja predstavlja veštine dobrog života, čiji je jedan deo bila terapija psihe (θεραπεία). U helenističkom periodu nastale su terapijske škole, koje su u početku funkcionisale kao zajednice ljudi koje su podsećale na monaške obitelji: ljudi su živeli zajedno, imali su lidera škole kome su se poveravali, uzajamno su delili svoje tajne i jedni drugima pomagali na putu postizanja “dobrog života”. Jedna od tih škola bila je epikurejska, od koje se najtačnije mogu trasirati počeci psihoterapije kao posebne delatnosti. Još od Epikurovog stava da „filozofija koja ne rešava ljudski bol nije vredna postojanja“, a koji je programski stav psihoterapije (u to vreme pod filozofijom se podrazumevalo sve ono što danas predstavljaju društvene i humanističke nauke, koje su obrazovna osnova za edukaciju za psihoterapeuta), psihoterapija je postavljena kao široka pomagačka delatnost u kojoj različita znanja i perspektive predstavljaju prednost, a ne nedostatak.

Druga takva škola bila je stoička, na koju se danas poziva veliki broj savremenih psihoterapijskih pristupa, a koja je, možda najeksplicitnije, uzeta kao osnova za kognitivno bihejvioralnu terapiju.

Tvrditi da je psihoterapija disciplina psihologije, ili da je zasnovana na psihologiji, ili na bilo kojoj drugoj akademskoj društvenoj oblasti, znači ignorisati celokupnu intelektualnu istoriju i praktični razvoj psihoterapije, koji je više od 20 vekova duži od razvoja psihologije kao discipline.

S druge strane, činjenica je da se psihoterapijom bavi svako. Uslov da bi neko bio kvalitetan psihoterapeut je da bude kvalitetno društveno obrazovan, a ne da bude psiholog ili da ne bude psiholog. Postoje psiholozi koji su odlični psihoterapeuti, a postoje i psiholozi koji su katastrofa za psihoterapiju. To smo, uostalom, kao i unutrašnje probleme te „struke“, mogli da vidimo posle masakra u školi „Ribnikar“, 3. maja 2023, kada se „struka“ radikalno obrukala pokazujući da nije u stanju da apsorbuje elementarnu društvenu etiku.

Loše je što se psihoterapijom bave ljudi koji ili nemaju univerzitetsko obrazovanje uopšte (medicinske sestre, policajci), ili oni čije univerzitetsko obrazovanje nije odgovarajuće po kvalitetu u odnosu na standarde postavljene u istoriji psihoterapije kroz vekove (razni socijalni radnici, „specijalni pedagozi“ i drugi di džejevi sa diplomama).

U vezi sa ovim problemom je širi problem univerzitetskog obrazovanja, i u tom smislu stav Društva psihologa treba podržati.

U ovoj zemlji, kao i u mnogim drugim, tokom decenija nekadašnje više škole su dekretom proglašavane za „fakultete“, a nekadašnje vokacije, ili pozivi, su proglašavani za „profesije“, pa smo tako dobili navedeno stanje. Sve to je u neskladu sa tradicijom i standardima psihoterapije, ali i sa potrebom da se održi strogost i kvalitet univerzitetskog obrazovanja.

Stav Društva psihologa da se treba zabrinuti nad tim ko se sve bavi psihoterapijom je ispravan i treba ga prihvatiti.

Međutim, mišljenja smo da je pravo pitanje u stvari ko ne bi smeo da se bavi ovim delatnostima bez odgovarajućeg dodatnog obrazovanja, a to su navedeni pozivi i vokacije koji su veštački proizvedeni u „univerzitetsko obrazovanje“ i „profesije“. To su ljudi koji čine najviše štete, zbog kojih se gube životi, deca, ranjivi, stari, koji su naneli više zla onima kojima je potrebna pomoć u svega poslednjih 10 godina u Srbiji nego svi pravnici i ekonomisti i psiholozi i psihijatri u funkciji psihoterapeuta.

Pitanje „propedevtike“ je poseban problem. Nabrajanje predmeta koji se uče u propedevtici nije odgovor na pitanje o kompetentnosti psihoterapeuta. Propedevtika, suštinski, služi da se kapije jedne delatnosti, za dobru napojnicu, nekim ljudima otvore. Jer, „propedevtiku“ drže i ljudi koji su u „Ribnikaru“ donosili odluke da se, protivno elementarnom razumu i ljudskom moralu, 7 dana nakon prosute krvi 10 nevinih, na tim neosušenim mrljama bola i tragedije nastavi nastava, stvarajući neviđeni konflikt unutar grupe roditelja i marginališući i psihološki ubijajući već polumrtve porodice nevino i mučenički nastradalih u toj školi.

Posebno je komično pozivanje na „nauku“ i „istraživanja“ koja koriste pojedini učesnici u ovoj debati.

Zna se šta je metodologija i šta je istraživanje još od Aristotela, a u novije vreme čak i anarhističko razumevanje istraživanja bar od Pola Fojerabenda pokazuje koliko je neznanja i improvizacija ugrađeno u pokušaj da se jedna humanistička disciplina na silu proglasi egzaktnom naukom, što ona nije i ne može biti. Činjenica da danas imamo jednu disiplinu koja tvrdi da je „nauka“, a koja obične statističke preglede stavove među nekom grupom naziva „istraživanjima“, govori dovoljno o tome koliko tu ima prostora za kritiku i sumnje. Aristotel je još u 4. veku pre nove ere, kada je nastala psihoterapija, jasno napomenuo da „razuman čovek zna koliko tačnosti može očekivati od pojedinih disciplina i šta se može meriti, a šta se ne može meriti“.

Psihologija je termin koji je nastao kao rezultat vekova ranijeg istraživanja psihe, i vekova psihoterapije. Nije psihoterapija proizvod psihologije, nego je psihologija jedan od plodova na drvetu psihoterapije.

Gotovo ni jedan veliki psihoterapeut nije bio psiholog. Frojd je bio neurolog. Vinikot je bio pedijatar. Jung i Lakan su bili psihijatri — obojica, a pogotovo Lakan, sa primarno filozofskim identitetom. Jedan od osnivača moderne psihologije, Vilijam Džejms, bio je primarno filozof. Osnovač transakcione analize, Erik Bern, sebe je opisivao kao „fenomenološkog filozofa“. Nije psihoterapija nastala sa Strazburškom deklaracijom, Evropskom komisijom ili osnivanjem kojekakvih „komora“. Pa danas svako može da osnuje komoru i proglasi se za „profesiju“. Pogledajte „komoru socijalnog rada“ i broj njenih žrtava među nevinima i ranjivima. Neznanje i loše obrazovanje su velika društvena opasnost, a donošenje zakona da se oni zaštite od sopstvene sudbine samo dodatno čini štetu društvu.

U najboljem udžbeniku psihoterapije na svetu trenutno, u knjizi Pola Ferhaga „Biti normalan i ostali poremećaji: priručnik za psihodijagnostiku“, svi ovi argumenti se iznose jasno i uverljivo, potkrepljeni mnogim empirijskim dokazima, i to iz perspektive jednog od najiskusnijih i najuglednijih kliničara na planeti danas.

Na jednom mestu, Ferhag kaže: „ideja da neko u psihoterapiji nekog „leči“ ili da rukovodi „lečenjem“, da je za to „stručan“, predstavlja simptom bolesti, a ne stručnu osobinu“.

Na jednom mestu u debati koja se o ovom pitanju vodila, autorka, koja je psiholog, za svog sagovornika kaže da njegovi argumenti pokazuju nesigurnost u sebe, što je nedopustivo za jednog psihoterapeuta. Ovaj pristup, koji je smešan i govori o potpunom nerazumevanju kako psihoterapije, tako i akademskog diskursa, jasno ukazuje na nepoznavanje temeljnih konceptualnih korena psihoterapije i važnih perspektiva koje dovode u pitanje pretpostavku o „stručnosti“ kao mogućnost u psihoterapiji.

Ne može se biti psiholog i psihoterapeut a ne čitati Lakan.

Na brojnim mestima, Lakan, autor danas ponovo najznačajnije psihoterapijske paradigme, kaže da ideja o „master diskursu“, o tome da neko „zna“ šta treba da radi u psihoterapiji, umesto da luta i traži sa svojim klijentom, predstavlja apsolutnu garanciju neuspeha terapije, kao što i sama ideja o „stručnoj“ poziciji u tom odnosu automatski invalidira sam psihoterapijski proces.

Psihoterapija nije „terapija“ u medicinskom smislu. Psihodijagnostika nije „dijagnoza“ u medicinskom smislu. Psihoterapija ne zadovoljava naučne kriterijume medicine i ne može se smatrati naukom, kao što te kriterijume ne zadovoljava ni psihologija, ni bilo koja druga društvena disciplina.

Psihoterapija je delatnost, a ne profesija, i tu činjenicu, koja je jasna još od antičkog vremena, ne može dekretima promeniti ni Evropska komisija, ni neki nacionalni zakon. Ona zavisi od solidnog, snažnog humanističkog obrazovanja, zahteva lično životno iskustvo, i kristališe se kroz praksu, akademske tragove, reputaciju, ugled.

Psihoterapija se ne može regulisati zakonom, kao što se ni slobodna misao, ni empatija, ni ljubav, ni umeće i istinska mudrost ne mogu regulisati zakonom.

Ponekad je, u procesu rešavanja ovakvih dilema, prosto najbolje ništa ne činiti.

Ideja da dete od 23 godine koje je završilo psihologiju, bez ikakvog iskustva, bude „psihološki savetnik“ je sumanuta, kao što je i ideja da neki socijalni radnik koji džonja po centrima za socijalni rad i nikad nije pročitao ni klasike psihoterapije, da ne govorimo o modernoj literaturi, bude psihoterapeut — suluda.

Psiha, psihoterapija i ljudski bol, te načini njegovog diskurzivnog i konceptualnog rešavanja nisu teme koje se mogu rešavati zakonima, deklaracijama i birokratskim nasiljem. Bavljenje ovim pitanjima zahteva obzir, samosputavanje, svest o ograničenjima sebe i drugih, i ukazivanje na to šta je dobro, ko je kvalitetan, a šta je manje dobro i ko je manje kvalitetan.

Neke stvari rešava društvo, a ne zakon.