Značaj naše dece

Veliki su problemi u psihoterapiji kada je reč o radu sa decom, pre svega zbog toga što je psihoterapeuta za rad sa decom malo, a od onih koji postoje, veliki broj nisu dobri. Prva stvar koja se uočava u radu sa decom je da mnogo ljudi koji se opredeljuju za ovu vrstu psihoterapije nemaju decu, što je poseban problem, o kome sam pisao na drugom mestu. Samim tim je sumnjivo koji su njihovi motivi za rad sa decom (obično je to neka vrsta autoterapije samog terapeuta), kao i njihova faktička sposobnost da procenjuju i postupaju u ključnim porodičnim dilemama i problemima.

Drugi deo problema tiče se neorganičnosti terapije sa decom. Kao i svaka druga organska psihoterapija, organska terapija dece podrazumeva, pre svega, drugu decu. Mali ljudi imaju potrebu za drugim malim ljudima, kroz koje otkrivaju svoj identitet, svoje sklonosti, svoje vrednosti u grupi. Škola ne može da zadovolji te potrebe, jer je druženje u školi predmet dve vrste restrikcija.

Prva restrikcija je ta da deca u školi ne biraju svoje drugove, odnosno unapred je određen profil učenika u odeljenju, i deca se tokom celog pohađanja škole, u samoj školi, pre svega druže sa drugom decom iz svog odeljenja. To nije ni organsko druženje, ni ono što je malom čoveku potrebno da poraste u velikog čoveka.

Druga restrikcija je u činjenici da je format druženja u školi određen od same škole, a interesovanja, predmeti razgovora i udruživanja su takođe po sadržaju ono što se među grupom dešava u školi.

Sasvim druge stvari se dešavaju van škole nego u školi, sasvim je drugačije druženje u komšiluku, u sportskom klubu, na časovima muzike, itd. Dakle, kao i u svim ostalim aspektima organske psihoterapije, terapija dece mora podrazumevati drugu decu, maksimalnu slobodu deteta u biranju svojih prijatelja i roditeljsku podršku (kako logističku, tako i moralnu i psihološku) u tome da dete traži potvrdu svoje vrednosti u grupi.

Mehanizmi odnosa u vršnjačkoj grupi su vrlo slični odnosima među odraslima. Tu se pojavljuju odnosi dominacije, potrebe za kontrolom, ljubomore, pojavljuju se prve spletke i laži, i dete kroz sve to, uz kvalitetnu roditeljsku podršku, treba da nauči kako da na moralan a istovremeno efikasan način “izlazi na kraj” sa problemima.

Najgora stvar koja detetu može da se desi je da bude instrument potvrde vrednosti svojih roditelja, bilo u međuroditeljskom konfliktu, bilo u opštedruštvenom životu roditelja. To je fenomen koji se najčešće manifestuje u imperativnom zahtevu da dete u školi ima “sve petice”, da “bude Vukovac”, itd., uz istovremeno suzbijanje slobode i spontanog razvoja deteta i potcenjivanje vrednosti njegovog sopstvenog slobodnog odlučivanja za njegovo izrastanje u kvalitetnu, čvrstu, moralnu ličnost.

U Srbiji je zaštita dece na najnižem mogućem nivou. O tome je mnogo pisano u medijima i stoga neću ovde trošiti prostor na to. Ta zaštita faktički ne postoji, nego naprotiv, postoji toksična politika koja vrlo često direktno radi protiv najvitalnijih interesa dece i od njih pravi podanike i emocionalne i psihološke invalide. To je ista politika nedostatka zaštite kao što je i politika uništavanja životne sredine koju ova vlast sprovodi, zatrpavanja izvorišta, seče šuma, betoniranja travnjaka, zagađenja vazduha, uništavanja obradivih površina, itd. Reč je o bioetički malignoj nameri kojom se vlast bori protiv života sopstvenog naroda.

Upravo zato je utoliko važnije da roditelji prepoznaju potrebe i interese svoje dece, kad ona već nemaju nikakvu institucionalnu zaštitu, da shvate da se u većini slučajeva deca ne “leče” od kojekakvih “psihoterapeuta” koji sede po domovima zdravlja i trećerazrednim državnim ustanovama, nego da se leče kvalitetnim roditeljstvom, a pre svega kvalitetnim, slobodnim životom među svojim vršnjacima od kojih prikupljaju i snagu, i motivaciju i vrednosti za formiranje svog identiteta kao mladih muškaraca i žena.

Zato dajte deci slobodu. Nemojte ih previše kontrolisati i shvatite da su društva u kojima su deca najslobodnija, poput Jamajke, koja je danas zlatni standard u proučavanju kvalitetnih, netoksičnih odnosa između roditelja i dece, iako ne ekonomski najbogatija, najsrećnija društva.

Naš zadatak je da naša deca budu srećna i da u tom procesu izgradimo neko zrno sreće i za sebe kao roditelje, isto kao što je naš zadatak da se izborimo za svako stablo zahvaljujući kome dišemo, za svaki komad oranice, za svaki zeleni parkić u gradu, i da sve one koji hoće to da nam izbetoniraju i uzmu, kao i sve one koji nam upropaštavaju decu, neposredno nakon skorašnje smene vlasti – nateramo da ciče i mole da budu zaštićeni svedoci.

I ovo pitanje, kao i pitanje izgradnje kineskih postrojenja za proizvodnju guma na najplodnijoj obradivoj zemlji na svetu, u okolini Zrenjanina, kao i pitanje zagađenja Ade Ciganlije, kao i pitanje masovne trgovine decom od strane kriminalizovanih centara za socijalni rad i kriminalizovanih sudija, i to pitanje je političko pitanje.

Nema individualnog života, nema ni jednog drveta, ni travke, ni malog srećnog deteta, bez normalne i pristojne politike.

U to ime, grupa intelektualaca iz Srbije je predložila američkom Stejt Departmentu imena za stavljanje na listu individualno sankcionisanih lica o čemu je naredbu potpisao predsednik Džozef Bajden. To su ljudi koji su trgovali našom decom, ljudi koji su kršili načela morala i pravde, ljudi koji uništavaju sredinu u kojoj živimo, a sve zarad korupcije.

To su ljudi koji se moraju naći pred Tribunalom za korupciju koji se uskoro osniva na inicijativu SAD.

A pre svega, to su ljudi koje mi treba da znamo, da ih prepoznamo u prodavnici, na ulici, u bioskopu, i da oko njih napravimo široki, sanitarni socijalni krug dok ne budu kažnjeni kao što zaslužuju za sav svoj nemoral i beščašće u obavljanju javnih funkcija.

Aleksandar Fatic