Da li postoje slučajnosti

Pitanje koje se u psihoterapiji često postavlja je da li postoje slučajnosti. Odgovor, kada je reč o svakodnevnom životu, obično je naučen i deluje jednostavno: neke stvari se dešavaju slučajno i nemaju dublje značenje.

Međutim, u psihoterapiji, oni događaji, odnosi i odluke o kojima razgovaramo nisu slučajni, jer sama priroda psihoterapeutskog procesa je da on “zgušnjava bitno” koje određuje čovekov doživljaj sebe i svog položaja u relevantnom okruženju.

U psihoterapiji, mi ne razgovaramo o “nebitnim” ljudima, o nebitnim događajima i o slučajnostima koje na važan način ne utiču na pitanja koja postavljamo sebi o svom identitetu, integritetu i razumevanju sveta oko nas. Zato je dobar početak u svakoj psihoterapiji pretpostavka da slučajnosti ne postoje, odnosno da svaka “slučajnost” u važnim situacijama o kojima razgovaramo, a u koje smo značajno investirani, to nije, nego u stvari predstavlja ono što je Jung nazivao “sinhronicitetom”. Dakle, ukoliko se sklapaju sekvence “slučajnih” događaja, možemo te “slučajnosti” tretirati kao sinhrone manifestacije nekog stanja, neke namere ili neke potrebe kod učesnika sinhroniciteta. Po principima galtungovskog razumevanja modalne logike, mi svojim mentalnim stanjima, ali i svojim postupcima i odlukama, u stvari “prizivamo u stvarnost” one moguće svetove koji postoje kao alternative aktuelnom stanju stvari, i koliko god to prelaženje “mogućih svetova” (mogućih stanja stvari, iz potencijalnog u aktuelno stanje) moglo delovati “slučajno”, ono je, kada je reč o psihoterapeutski značajnim događajima i odnosima, i te kako namerno i rezultat je naše svesti i naših izbora.

Otuda čest utisak kod psihoterapeuta da podsvesno  komuniciraju sa klijentom, da postoje neka stanja, neke predstave i neke potrebe kod klijenta koje im klijent komunicira na nivou slučajnih iskaza, omaški ali i slučajnih događaja: kašnjenja, stalnog izostajanja sa dogovorenih susreta, neočekivanih komentara, i tome slično.

Primer je situacija u kojoj osoba prepričava san u kome sa nekim konkretnim osobama ulazi u avion, taj avion se ruši i ona preživljava, ali oni stradaju, da bi se narednog dana dogodilo nešto na poslu što dovodi do kraha upravo tih osoba koji su sa njom povezani, dok ona ostaje bezbedna. Drugi primer je kada klijent dođe na sesiju i ispriča da trpi “nasilje” od nekog sa kim nije u konkretnom kontaktu i komunikaciji, jer sanja snove koji ostavljaju jak utisak da ta osoba ima agresivne misli prema njemu, da je povređena, da mu zamera pojedine odluke i postupke, i tome slično. Ukoliko isključimo psihozu (jer ova vrsta ideacije se može javiti u psihozi, ali se često javlja i kod zdravih osoba), postavlja se pitanje da li mi faktički komuniciramo, da li postoji podsvesna potka koja nas povezuje i da li naše misli dosežu do drugih ljudi. Jung je smatrao da je ova vrsta komunikacije ne samo realna, nego da dovodi do konkretnih sinhroniciteta u objektivnim, fizičkim događajima, ako su misli i namere dovoljno intenzivne i jednoznačne, a shvatanje sinhroniciteta je preuzeto i u filoterapiji (npr. kod Marinoff-a).

Pitanje o sinhronicitetu i podsvesnoj komunikaciji je osetljivo, kao i svaka tema koja se ne može objektivno i neposredno izmeriti i verifikovati, posebno onda kada obučeni psihoterapeut oseća da neka vrsta komunikacije sa klijentom ili sa nekom drugom osobom na podsvesnom nivou odudara od objektivnih činjenica koje se razmenjuju u eksplicitnoj komunikaciji: kada oseća da se druga osoba muči, da je revoltirana, da ima različite emocije i stanja u odnosu na samog terapeuta, i kada ga to dovoljno zaokuplja da ima razloga da dovodi u pitanje samu fasadu klijenta u psihoterapiji ili u nekom drugom kontaktu, a nema drugog načina da dopre do dublje stvarnosti osim podsvesnog. Tada se psihoterapeut nalazi na ulazu u domen mističkog, odnosno ezoteričkog mišljenja i interpretacija, koje po svojoj prirodi izmiču naučnoj proveri, ali se, zasnovane na principima sinhroniciteta, često pokazuju kao ispravne u životnom iskustvu.

Pogotovo je to slučaj u grupnoj psihoterapiji u kojoj je komunikacija sa svakim učesnikom posredovana komunikacijom sa ostalim učesnicima, koji mogu, svojom dinamikom, zamračiti direktan kontakt psihoterapeuta i klijenta i bar privremeno dovesti do “fenomena Etezijskih vetrova”.

Naime, u svojoj Istoriji, Herodot je pisao o mitu o “Etezijskim vetrovima”, opisujući kako reka Nil plavi, pripisujući plavljenje Nila duvanju Etezijskih vetrova koji vraćaju vodu uzvodno. Fenomen Etezijskih vetrova se pojavljuje u psihoterapiji grupa ili u grupnoj dinamici uopšte kada je komunikacija posredovana i kada se stvaraju čudni efekti u njoj koji proističu iz informacija koje nisu istinite, ili nisu objektivno korisne ni validne, a koje pojedini članovi grupe prihvataju kao istinu, ili pak namerno šire u grupi prejudicirajući tok psihoterapije ili grupne dinamike i ishode individualnih procesa i odnosa u grupi.

Fenomen Etezijskih vetrova se često sudara sa podsvesnom komunikacijom. U svojoj “crnoj svesci” u kojoj se bavio sopstvenom analizom nakon rada sa pacijentima, Jung na indirektan način govori o ovom fenomenu. Kod Frojda takođe postoje neki tekstovi u kojima on prepoznaje fenomen Etezijskih vetrova u grupnom radu, a on je posebno izražen kod savremenih psihoanalitičara.

Primera radi, neki savremeni psihoanalitičari izuzetnog uticaja uopšte ne priznaju fenomen psihoze, poput poznatog švajcarskog psihoanalitičara Teodora Itena (Theodor Itten), učenika čuvenog R. D. Lainga.

Podsvesni rad sa sagovornikom podrazumeva veliku hrabrost i odlučnost i terapeuta i sagovornika da se uzajamno angažuju,  uz poverenje i spremnost na poverljivo tretiranje podsvesnih sadržaja koji se pokažu u tom radu, on uključuje i beleženje i analizu snova, ali istovremeno i analizu misli i misaonog toka kod jednog, i kod drugog.

Radi se o revolucionarnom metodu koji je u povoju, ali koji je duboko ukorenjen u jungijanskoj psihoanalizi i u Frojdovoj teoriji snova kao klasičnom štivu za samo zasnivanje psihoanalize.