Manipulacija u komunikaciji i imaginarni poredak
Psihološka manipulacija je proces kojim se limitira autonomija pojedinaca koji učestvuju u nekom odnosu, bilo da je on binarni (odnos dve osobe) ili grupni. Akter manipulacije može biti pojedinac ili grupa, ali je najčešće reč o pojedincu, koji korišćenjem specifičnog socijalnog kapitala i psiholoških mehanizama investiranja i predavanja o kojima će ovde biti reči kontroliše interakcije u grupi ljudi, na taj način kontrolišući celu grupu. Najdrastičnije forme manipulacije grupa od strane harizmatičnih pojedinaca poznate su u sektama, tako da se ova vrsta stroge manipulacije grupom ponekad naziva i “psihologijom sekte”.
Osnovna katakteristika manipulacije izvodi se iz onoga što je Zuval Noah Harari nazivao “fiktivnim simoboličkim poretkom”, odnosno poretkom poverenja, normativne usmerenosti prema jednoj ličnosti i uverenosti da poveravanje toj ličnosti i njeni saveti imaju veliku vrednost, dok takva uverenja u stvari nemaju nikakvu objektivnu validnost. Lideri kultova tako uživaju autoritet u svojim sektama jer većina članova sekte veruje da su oni dobronamerni, da brinu o ostalim članovima zajednice, da imaju kvalitete empatije koje ostali članovi grupe nemaju, kao i da raspolažu vizionarskim uvidima koji na neki važan način komuniciraju sa ključnim vrednostima, brigama i preokupacijama članova grupe.
Klasična dinamika sekte uključuje prekidanje komunikacije između članova grupe (sekte) i društva u celini, tako da se oni ili fizički izdvajaju iz društva i žive zajedno (poput Kemp Davidijanaca u Americi), ili pak usmeravaju svoju pažnju na specifične “specijalne radnje” i rituale koji, za razliku od onih stvari koje preokupiraju ostale članove društva, simbolišu njihov poseban identitet i pripadnost. Ova vrsta odvajanja, koja počinje prekidom komunikacije sa drugima, postepeno stvara psihologiju zavisnosti od lidera, koji je onda u stanju faktički da upravlja ponašanjem članova grupe. Tako odrasli ljudi svoje odluke o važnim ličnim, porodičnim i socijalnim pitanjima donose na osnovu mišljenja lidera kulta, odnosno ključnog aktera manipulacije u grupi, koji na opisani način ostvaruje moć i zadovoljava svoje patološke potrebe kontrolisanjem autonomije i odlučivanja u postupanju ostalih koji su mu potčinjeni.
Harari napominje da je svaka vrsta psihološke dominacije i manipulacije zasnovana na projekciji poverenja, i na postojanju određene grupe “istinskih vernika”, odnosno grupe ljudi koji veruju u lidera i nisu spremni da ga “izdaju” ni po koju cenu. Oni lidera vide kao najpožrtvovanijeg, najboljeg i najdobronamernijeg člana grupe, kome, zbog njegovih kvaliteta, ili dobročinstava, “duguju lojalnost”. Kada ostvaruju uzajamne odnose, oni ih doživljavaju kao zaslugu lidera, koji je te odnose omogućio, blagoslovio i ohrabrio, a kada te odnose ne ostvaruju, to je obično takođe zbog lidera, koji je te odnose sprečio, onemogućio ili na drugi način lišio svog “blagoslova”. U grupi “istinskih vernika” svako ko postavi pitanje o dobronamernosti ili vrednosti lidera biva proglašen devijantnim i nelojalnim. On tada doživljava odbacivanje od ostalih članova grupe.
Manipulacija se, u važnom smislu, zasniva na postojanju fiktivnog simboličkog poretka, odnosno vrednosnog poretka koji nije stvaran niti je na bilo koji način u korespondenciji sa objektivnim okolnostima života grupe, ali koji se prihvata kao uslov da bi grupa mogla postojati, biti funkcionalna, srećna, uzajamno dobro povezana. Najbolji način da se manipulacija prepozna je činjenica da se u manipulisanoj grupi obeshrabruju neposredni kontakti članova grupe koji ne idu preko manipulativnog lidera. Tako u sektama postoji obaveza prijavljivanja svih komunikacija, prosledjuju se pisane komunikacije, a lider sebi prisvaja moralno pravo da bude upućen u sve detalje uzajamnih odnosa članova grupe. Na taj način lider dolazi u ekskluzivni posed informacija koje može da koristi da bi upravljao stavovima i odnosima članova grupe jednih prema drugima. Ovo je modalitet funkcionisanja uskih autoritarnih društava, u kojima se preko obaveštajnih i špijunskih službi dolazi do podataka kojima se upravlja građanima, ali to je u mnogo čistijem obliku način na koji funkcionišu sekte.
Patologija manipulacije se u velikoj meri poklapa sa psihologijom sekte, jer potreba za ostvarivanjem svoje moći u grupi dobija izraz u konkretnim strategijama posredovanja i upravljanja informacijama. Grupa postaje zahvalna lideru koji ih je okupio, ona se poverava tom lideru u svojim ličnim stvarima, i traži dozvolu od lidera za donošenje ličnih odluka koje su u suverenom domenu jedne odrasle, zrele ličnosti. Lider tako postaje guru, najbolji prijatelj, socijalni čudotvorac i neko ko će biti povređen ako bilo koji odnos u grupi uznapreduje bez njegovog ili njenog znanja ili odobrenja. Ova vrsta patologije obično se razobličava tada kada pojedini odnosi među članovima grupe počnu da trpe zato što se lider u njih meša, pokušava da ih posreduje ili da boji njihov ton, umesto da konstruktivno utiče na to da se ti odnosi razvijaju nesmetano i spontano.
Harari navodi da taj “izmišljeni poredak” zahvalnosti nekome bez koga ne bismo smeli ni da komuniciramo uobličava i naše želje. Usled bliskog odnosa sa manipulatorom koji kontroliše grupu, mi razvijamo projekcije, želje i fantazije, ili pak suzbijamo svoje spontane želje i fantazije, u svetlu uputstava koje dobijamo od manipulatora, tako da on određuje smerove u kojima možemo pokazivati interesovanje za druge članove grupe ili za različite teme i stvari koje se pojavljuju kao objekti naših želja unutar grupe. Harari ukazuje da je izmišljeni poredak intersubjektivan: on uvek uključuje uticaj na naše pojedinačne odnose.
Objektivno stanje stvari je nezavisno od svesti ljudi. Harari navodi radioaktivnost kao objektivan fenomen. Naša čula nisu u stanju ni da registruju radioaktivnost, ali ona je objektivno dinamičko dejstvo koje razara naše ćelije. Suprotno tome, izmišljeni poredak je u celini intersubjektivan, u njemu nema ničeg nezavisnog od svesti, ničeg objektivnog: stoga je taj poredak instrumentalna baza manipulacije.
Najvažniji element manipulacije u odnosima je poverenje, koje se zloupotrebljava kao socijalni kapital, pre svega plasiranjem poluinformacija i projektovanjem “brige” i “empatije” za drugog na način koji je visoko sugestivan i najčešće uključuje sugestiju da se obustavi direktna komunikacija kako bi manipulator mogao u celini kontrolisati ceo proces. Harare tako navodi da “intersubjektivnost postoji unutar komunikacione mreže koja povezuje subjektivnu svest više ljudi. Ukoliko jedan pojedinac promeni svoja uverenja, ili čak umre, taj događaj je od malog značaja u intersubjektivnoj grupi. Međutim, ukoliko mnogi pojedinci u grupi umru ili promene svoja verovanja, intersubjektivni fenomen će mutirati, ili će nestati.”
Iz navedenih razloga psihologija sekte i manipulacija u grupi su stabilni fenomeni koje je teško detektovati izvan fenomena sistematskog obeshrabrivanja direktne komunikacije među članovima grupe. U tome se ideologija manipulacije razlikuje od autentične organske zajednice koja je zasnovana na sistematskom ohrabrivanju okupljanja, zajedništva i što neposrednije i neformalnije, nekontrolisane i konstruktivne uzajamne komunikacije kako između dvoje pojedinaca, tako i unutar manje ili više uskih grupa članova zajednice.
