Tekst Lee Tadin: Autoritet

Robert Ćaldini, poznati socijalni psiholog i profesor na Univerzitetu Arizona, u knjizi Utjecaj bavio se uticajem i ubeđivanjem u različitim socijalnim situacijama. Iako objavljena 1984. godine, knjiga je i dalje vrlo aktuelna. Sve više i jasnije mogu se uočiti principi ubeđivanja, principi prodaje i marketinga koji su predstavljeni u knjizi. Jedna od tema kojima se bavi je i uticaj autoriteta, koji objašnjava kroz rezultate više istraživanja.

Prvo od njih je čuveno Milgramovo istraživanje čiji rezultat ukazuje da smo svi spremni da se pokorimo autoritetu, ne postavljajući pitanja. To se dešava pod uticajem socijalizacije, gde članovi društva uče da je pokorovanje autoritetu pravilan oblik ponašanja. Autoritete kao roditelje i nastavnike posmatramo kao mudrije, a oni nas i nagrađuju i kažnjavaju. Kao kasniji autoriteti pominju se poslodavci, sudije i državne vođe. Zapravo, od rođenja smo učeni da je poštovanje autoriteta nešto dobro, kroz roditeljske priče i vaspitanje, kroz priče i pesme, a kasnije i kroz zakone. Zbog svega toga, retko se bavimo argumentima za ,,pokoravanje“ autoritetu, to se vrlo često dešava automatski.

Autoritet ima tri simbola – titula, odeća i oprema, a dovoljan je privid autoriteta da počne automatsko reagovanje.

Titule su jedan od simbola autoriteta za koje su potrebne godine rada i uspeha, njega je istovremeno najteže i najlakše steći u odnosu na druga dva simbola. Po istraživanjima status autoriteta utiče na percepciju visine – ljude sa titulama procenjujemo kao više. Zanimljivo je  poređenje sa životinjama, gde u borbama obično pobeđuje ona koja je viša, ali one često koriste agresivnost koja je povezana sa povećanjem doživljaja veličine (nakostreše dlaku, produže peraja, šire i lupaju krilima). Iz ovoga autor zaključuje, prvo, da je moguće lažirati veličinu kako bi se stvorio privid statusa i drugo, da spoljašnje znake autoriteta možemo lažirati najprostijim materijalima.

Drugi simbol autoriteta, koji pokreće automatske reakcije, je odeća, koja se može krivotvoriti. Primeri za to su policijski dosijei osoba koje su koristile bolnička, policijska, vojnička, sveštenička odela i varali ljude, koji su prekasno shvatali da odelo nije garancija autoriteta. Osim uniformi i istraživanja koja pokazuju da za istu molbu veću pokornost ljudi dobijaju oni koji su je postavili obučeni u uniformu, Ćaldini napominje da u američkom društvu tradicionalno na autoritet ukazuje i dobro krojeno odelo. I tu se pominje istraživanje da muškarca u odelu preko pešačkog prelaza i crvenog svetla prati veći broj ljudi od onih koji prvi prelaze na crveno bez ovakve odeće.

Treći simbol, opremu, mogu odražavati nakit i automobili, navodi autor, i pominje rezultate istraživanja da na zelenom svetlu vozači duže odolevaju da trube novim i luksuznijim automobilima u odnosu na starije i ne toliko prestižne – njih 50% je čekalo bez trubljenja.

Ćaldini navodi kako da se izborimo protiv uticaja autoriteta. Prvi predlog je ukloniti elemenat iznenađenja, odnosno, da povećamo svest o moći uticaja i činjenicu da je simbole autoriteta moguće lažirati kako bismo povećali oprez na situacije koje uključuju njegov uticaj i automatsko popuštanje prema autoritetu. Autor ne negira činjenicu da autoriteti nisu i stručnjaci i da bi bilo u nekim situacijama smešno ne poslušati ih. Ali bitno je prepoznati kada treba a kada ne pratiti njihova uputstva.

U tom smislu, on predlaže postavljanje 2 pitanja: ,,Je li ovaj autoritet zaista stručnjak?” i ,,Koliko možemo očekivati da je stručnjak iskren?” Odgovarajući na prvo pitanje tražimo verodostojnost autoriteta i njen značaj u konkretnoj situaciji, odnosno dokaz autoriteta kako se ne bismo automatski pokorili. Drugim pitanjem trebali bismo da obratimo pažnju ne samo na znanje nego i na pouzdanost, jer se mnogi koriste taktikom da se sami zalažu protiv ličnih interesa ili davanjem negativnih informacija o sebi. Ti nedostaci su uvek na drugom mestu, njihova iskrenost je vezana za manje važne teme od konkretne i mi preko njih smo u stanju da lako pređemo zbog značajnijih prednosti i njihove sposobnosti da budu znatno uverljiviji kada te prednosti iznose, naglašavaju i argumentuju.

Kada se osvrnemo na naše društvo i titule, mora čoveku u Srbiji pasti barem jedan sumnjiv doktor nauka na pamet, barem jedan iz Vlade. Svi su oni sa svojim autoritetima koje im i titule ministara omogućavaju vrlo samouvereni, dok daju izjave u dobro krojenim odelima, da su svoje diplome stekli zaista radom i trudom, ne pružajući ozbiljnošću i gestikulacijom da iko posumnja u tako nešto više. A kažu ljudi da tri puta izgovorena laž postaje istina…

Zna se da to nije istina i da je laž loša, tome nas na podučaju autoriteti od rođenja, roditelji na prvom mestu, pa zatim svi ostali koje srećemo kroz obrazovni sistem. Međutim, trenutno u Srbiji, kao da kod određenog broja ljudi vladaju neka druga pravila koja su neki novi, za kratko vreme stečeni autoriteti, sa svim simbolima autoriteta – i titulama, i odećom, i opremom uspeli da nametnu. Stiče se utisak da se ni za jedan simbol ne mora posebno potruditi (ovde i cvećari postaju lekari preko noći), pa čini se, da su na neke prvi autoriteti uticali tako snažno da ne mogu da se priklone novim brzim trendovima, kupe ne samo odeću i opremu, nego i titule i bez imalo svesti o njihovim poukama počnu da se ponašaju kao pominjane životinje iz istraživanja, ,,šire perije“ i uveravaju druge u autoritet.

U Srbiji autoritetima se malo može verovati. Kao da ni oni sami nisu slušali svoje autoritete jer ne opravdavaju svoje stečene titule, vrlo često. Prečesto se viđa da krše osnovna moralna načela. Na Ćaldinijevu opasku da sa 2 pitanja uverimo sebe da nećemo automatski pokleknuti pred autoritetom, u našem društvu ima malo potrebe za tim – odlaskom kod lekara, advokata, sudije i svakog državnog službenika u najvećem broju slučajeva sumnjamo u njih, a pogotovo u brz i efikasan rezultat njhovog delanja. I to je toliko postalo očekivano da nema potrebe ni za prvobitnim predlogom – otkloniti efekat iznenađenja – toliko toga je apsurdnog i tolika je naviknutost na generalno loš rad da su potencijalna iznenađenja slabog intenziteta.

Ono što je poslednje gotovo dve godine prisutno u našim životima je praćenje novih zdravstvenih mera iz nedelje u nedelju, koje su svaki put efikasnije od prethodne. Pritom još ne naziremo kraj pandemiji. Svakako da su nekim ljudima iz medicinske struke titule koje su stekli neosporne, međutim za neke je Hipokrat autoritet, ali mnogima su to politički autoriteti. I to je apsurdan momenat kada oni sami ne veruju autoritetima sa početka svoje karijere (svojim profesorima) nego ljudima u bolje skrojenim odelima, koji nemaju mnogo veze sa njihovom strukom, titulom i početnim autoritetima (političarima). Vrlo je čudno da očekuju da im se veruje, naročito onima koje viđamo na malim ekranima, kada vrlo jasno vidimo da iako rade za isti autoritet oni se sami međusobno ne slažu…

Možda je problem sa autoritetima i doživljajem koji oni ostavljaju u nedoslednostima u kojima smo odgajani, kada autoriteti u školama nisu primenjivali nagrade i kazne dosledno i za sve, što se drugi autoriteti u koje srećemo u odraslom dobu takođe ne ponašaju dosledno. Pomenimo samo neorganizovanost zdravstvenog sistema i veze neophodne za kvalitetnu uslugu. Obrazovanje je zanemareno poslednjih godina pa time i osobe koje Ćaldini pominje kao rane autorite, a i drugi sistemi koje takođe pominje (zdravstvo, sudstvo, državni aparat) izgledaju haotično i neorganizovano, iako su za razliku od Amerike, autoriteti ovde zaposleni plaćeni upravo od onih prema kojima se postavljaju kao autoriteti.

Autoriteti na koje prve pomislimo sa malih ekrana, iz vesti, sa kojima se susrećemo umeju da izgledaju i smešno i nedostojno mesta i položaja u društvu koje zauzimaju. Stiče se utisak da je to zato što zakoni, nagrade i kazne, ne važe za sve isto. Ovo društvo je izigrano više puta upravo od autoriteta, delujemo kao previše cinično i nepoverljivo društvo pa kod nas Ćaldinijev predlog za oprez i nema baš mnogo smisla. Našem društvu su zapravo potrebni moralni, dosledni i pravični autoriteti u svim sferama društva kako bi se stekla nova vera i poverenje u sve naše autoritete koji će imati pozitivan uticaj na svest u društvu. Dajući potpuno poverenje doslednim i pravičnim roditeljima, gdedajući na nastavnike kao osobe koje treba poštovati zbog njihovih titula i znanja koji im ona donosi, poštujući poslodavce kao osobe koji se pridržavaju zakona i umešne u svom poslu, gledajući na sudije, lekare ili političare kao na moralne, učene osobe ovo društvo bi doživelo potpuni preobražaj i postalo razvijenije, sigurnije, pravičnije i bolje.

Lea Tadin