Šta treba uraditi sa predlogom Saveza udruženja psihoterapeuta za novi zakon o psihoterapiji

Odgovor na pitanje postavljeno u javnosti je jasan, i uključuje dve radnje.

Prva je da taj predlog, naravno, treba odbaciti.

Druga je da treba dobro ispitati akademske kvalifikacije, radove i znanje onih koji su taj predlog potpisali.

Obe radnje su neophodne da bi se sprečila strahovita samovolja i diletantizam upravo među onima koji bi da monopolišu prihoterapiju, a koji je najviše zloupotrebljavaju u metodološkom i epistemičkom smislu.

Društvo psihologa je nedavno objavilo svoj detaljan dokumenti kojim ukazuje na razloge zbog kojih ovaj predlog prosto treba odbaciti, a ključni argument koji i to društvo predlaže je upravo potreba da se spreči relavitizacija akademskog obrazovanja i ozbiljnog akademskog čitanja i učenja u sklopu “edukacija” za psihoterapeuta kakve se u predlogu predlažu, a koje bi neminovno od psihoterapije načinile jednu estradnu, neozbiljnu delatnost.

Propozicije koje Savez udruženja predlaže o tome da obuka (edukacija) za psihoterapeuta traje najmanje 4 godine ne znače ništa u sadržinskom smislu, već samo u finansijskom smislu. Postoje obuke za psihoterapeuta koje traju više godina, a koje su tako razvučene i sadržinski nezahtevne, u kojima jedva da se nešto uči i čita, a naglasak je na “iskustvenim grupama” i “superviziranoj praksi”, da na kraju dobijete čoveka koji je platio, i to je izgleda ovde jedino važno, platio obuku sve četiri godine, a na kraju nije čitao ni Frojda, ni Lakana, ni Junga, ni Adlera. Tako dobijete “psihoterapeuta” koji ne zna šta je psiha, koji gostuje po režimskim televizijama i lupeta o braku, porodici, disfunkcionalnosti, itd. Na taj način dobijate razne “sistemske porodične” i druge psihoterapeute čija je teorijska potka jedna prosta, siromašna, primitivna marksistička ideologija nekritički primenjena na psihoterapiju, koji čine ogromnu, nesagledivu štetu upravo zato što rade sa ranjivim ljudima i ranjivim grupama.

Mora se oštro reagovati na svaki pokušaj da se znanje u psihologiji, filozofiji, sociologiji i drugim humanističkim oblastima koje su baza psihoterapije relativizuje i svede na plaćanje članarina nekom monopolitističkom udruženju. Ono što je bitno za psihoterapiju, kao i za svako znanje i svaku veštinu, je kakav je program koji ste prošli u edukaciji, šta ste sve čitali i naučili, ko vas je vodio, i kakve taj tragove ima, uključujući i akademske tragove, u svetu. To je bitno. Šareni papir koji ste dobili na nekom “kiosku” na kome ste uplatili članarinu sa nekakvim “evropskim sertifikatom”, a da ne znate ključnu literaturu, ključne pojmove i osnovne metodološke teorije relevantne za psihoterapiju, ne znači apsolutno ništa. Radi se o “reality show” psihoterapiji kojom onda može da se bavi svako.

Postoji razlog zbog koga u većini zemalja psihoterapija nije regulisana zakonom. Taj razlog je, opet, jednostavan. Radi se o slobodnoj profefsiji koju je teško omeđiti u disciplinarnom i metodološkom smislu, u kojoj se često pojavljuju novi pravci, koji su svi, bez izuzetka, zasnovani na konceptualnim perspektivama, drugim rečima na teoriji. Propisivanje zakonom šta jeste, a šta nije psihoterapija, i ko može ili ne može njome da se bavi, nije logično, ni etički prihvatljivo s obzirom na prirodu ove profesije: upravo stoga normativnu organizaciju i kontrolu psihoterapeutske edukacije i prakse u svojim rukama drže profesionalna udruženja, i ona, svojim kredibilitetom, zasnovanom na rezultatima, garantuju za svoje članove. Svako kome to ne odgovara, i hteo bi, preko vlasti, preko zakona, da drugima nametne svoj monopol, i to monopol kojim se degradira akademski sadržaj psihoterapije, ima neki drugi cilj, koji nije metodološki i praktični razvoj psihoterapije kao profesije.