Tekst Stevice Jovanovića: “Too little, too late, inadequate”

Čitav naš život je protkan odlukama, važnim i manje važnim (ni jedna odluka nije nebitnaa). Te odluke trasiraju razvoj naše ličnosti, društvenu interakciju, našu poziciju na koordinantom sistemu društva, konačno  – kvalitet našeg života.

U tom platnu života, važne odluke predstavljaju osnovu za donošenje manje važnih odluka, te, kao i na platnu, ta osnova (koju u psihologiji nazivamo strukturom), mora biti postojana, čvrsta i monolitna, mora odolevati ogromnim pritiscima koje nam vetrovi ambivalencije donose, dok ćemo manje važne odluke donositi uzimajući u obzir integritet naših važnih odluka.

Te važne odluke na osnovu koje se bazira dalje odlučivanje su naši stavovi, vrednosti, uverenje i verovanja, a manje važne koju ćemo garderobu kupiti, šta ćemo za doručak, da li ćemo na odmor u Pariz ili Rim.

Postavlja se pitanje kako se donose odluke i koliki je uticaj emocija, emocionalne inteligencije i empati je pri odlučivanju,  zašto je baš ovo pitanje, čini se, aktuelnije nego ikada?

Živimo u kulturi spektakla, robno-novčanom sistemu, svetu u kome vlada distributivna logika igre nulte sume, svetu u kome se smatra da nauka doživljava svoj maksimum, svetu gde emocije postaju suvišne i društveno nepoželjne, jer ih je  ljudska vrsta, tobože, prevazišla, te su relikt neke primitivnije prošlosti, prošlosti u kojoj je čovek robovao praznoverju, prirodi i tada neobjašnjivim fenomenima.

Odmah ću replicirati ovoj postavci, emocije su nešto što čoveka čini čovekom i upravo iracionalnost čovekova mu omogućava da razmišlja izvan ustaljenih dogmi i kalupa i da kroz svoje hrabro promišljanje stvori nešto, do tada nepostojeće, jedinstveno, a opštekorisno i upotrebljivo u cilju poboljašnja kvaliteta života čitavog čovečanstva.

I pored svega navedenog, savremeni čovek smatra da se sve može staviti na papir, ili u nekakve excel tabele, uporediti i na osnovu logike stvari – na osnovu racionalnog prosuđivanja, doneti odluka, koja će biti najbolja i najkvalitetnija moguća, jer je doneta na osnovu obrađenih podataka, na osnovu činjenica. Ova je postavka u startu jalova, jer se ne uzima o obzir vreme, dostupnost svih neophodnih informacija i kognitivne sposobnosti svakoga od nas. Nemoguće je posedovati sve potrebne informacije o nečemu, jer su saznajni procesi dinamička kategorija, te je jedina konstanta promenljivost i dolazi neprestano do ovaploćenja novih saznanja, koja mogu biti od ključnog značaja za donošenje neke odluke.

Za donošenje odluke važi maksima: prava odluka, u pravo vreme, na pravom mestu. Često se naše odluke karakterišu onim o čemu piše uticajni crnogorski teoretičar Milan Popović: „too little, too late, inadequate“. Dakle, ako želimo doneti odluku na racionalnom nivou potrebno nam je vreme, a nemamo ga uvek. Kada nas napadne lav, nećemo imati vremena za promišljanje, kontemplaciju  i donošenje odluke na racionalom nivou, već ćemo reagovati instiktivno, pokušaćemo da se odbranimo, koristeći ono što nam se u tom trenutku našlo pri ruci. Tada će nam se racio isključiti, adrenalin će skočiti i donećemo odluku svojim telom u stanju nekakvog oblika transa, prouzrokovanog stresom i visokim nivoom adrenalina.

Da li je onda racionalno odlučivanje potpuno irelevantno? Naravno da nije, uvek moramo koliko je god moguće i kada je moguće konsultovati i ono što je racionalno da bismo formirali okvir onoga što je u tom trenutku moguće.

Na primer, odemo do neke prodavnice i želimo kupiti čokoladu, a imamo u džepu 150 dinara. Racionalna silogistička logika nam govori, i u pravu je, da možemo kupiti čokoladu koja košta do 150 dinara. Time smo definisali okvir za dalje odljučivanje. Odabraćemo čokoladu onog brenda ili one vrste, koja u nama budi prijatne emocije, vraća nas u bezbrižno detinjstvo, podseća nas na neku dragu osobu, koja nam je baš tu čokoladu poklonila. Dakle, donećemo odluku uz pomoć emocija, jer čokolada kao sredstvo za utoljivanje gladi ili podizanje nivoa šećera u krvi, je u potpuno drugom planu, ali emocija koju povezujemo s čokoladom određenog brenda dovodi do donošenja odluke o kupovini baš te čokolade.

Još od prve industrijske revolucije, poznato je da je teže prodati nego proizvesti robu. Tu na scenu stupaju marketing stručnjaci, koji pokušavaju da nas  privole da kupimo određeno dobro ili uslugu, uz pomoć elemenata marketing miksa i uz korišćenje raznoraznih platformi i kanala za reklamiranje.

Oni pokušavaju da naprave reklame koje bi u nama trigerovale određenu emociju i „pomogle“ nam u donošenju odluke o kupovini. Koka Kola, gotovo nikada, u prvi plan nije u svojim reklamnim kampanjama stavljala sam ukus svojih proizvoda, nego emocije koje trigeruju reklame u kojima su tema novogodišnji praznici i porodica za prazničnom trpezom.

Da se odlučuje isključivo raciom, sadržina i forma reklama bile bi prilično svedene i jednolične. Svaka reklama bi se sastojala od  tabele sa  dve kolone. U jednoj bi se nalazile  sve važne karakteristike  i atributi određenog proizvoda i usluge, a u drugoj karakteristike i atribuie glavnog konkurenta, i naravno cene. Ljudi bi radili proste cost-benefit analize i dolazili do odluke o kupovini. Postavlja se pitanje ko bi odgovarao za tačnost pobrojanih činjenica i da li bi proizvođači svesno sami sebe demantovali kada su činjenice kontradiktorne? Da li bismo na osnovu prostog ukrštanja dobijenih podataka i sprovođenja cost-benefit analize došli do prave odluke?

Da li je možda glavno egzistencijalno pitanje u donošenju odluka upravo povezano sa racionalnošću i sadržano u onom Popovićevom: „too little, too late, inadequate“?